Izvor: MozzartSport.com, 27.Feb.2021, 10:33

"Možeš da mi radiš baš sve, kao Stjuart Dalas"

... Jer nema ništa nepredvidivije, ništa neobičnije, ništa spontanije od čoveka koji nije trebalo da se nalazi ovde gde jeste, koji može da igra doslovno svaku poziciju na terenu, koji preti da prevaziđe Džejmsa Milnera, čiji dres brižljivo čuva Erling Haland.

Nije li nam svima pomalo muka od predvidivosti? Ako je kovid nešto ubio, ubio je spontanost u svakodnevnom životu, mogućnost da ništa ne planirate nego da idete kuda hoćete i kada hoćete; u sportu, uništio >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << je svaku vrstu neizvesnosti.

Nakon onog besramnog sudijskog kiksa i nepravde načinjene Atalanti koja je Realu širom otvorila vrata četvrtfinala, a Ligu Evrope i onog jednog Španca da ne pominjemo, među poslednjih evropskih osam u Ligi šampiona će se – sem ako ne izda Juventus – verovatno naći isključivo stari znanci, oni koji već godinama kroje politiku evropskog fudbala, i uveliko šuruju da sa nekom budućom Superligom, u bilo kakvom formatu, samo legalizuju postojeće stanje u kojem boranija nije više ni predjelo.

I u većini najjačih liga prvaci su odavno poznati. Čak i tamo gde bi moglo da dođe do smene, poput Španije i Italije, nisu to neke romantične priče, bilo da je reč o Čolovim ratnicima (dobro, zbog Luisa bi Suareza to baš došlo kao melem na katalonsku ranu) ili o (ne)ubedljivom Konteovom Interu (dobro, i tu bi... ali o tome nekom drugom prilikom).

To je možda glavni razlog, to potpuno odsustvo spontanosti i romantike, što su ove sezone svi toliko nagrnuli da pričaju i pišu o Lids Junajtedu i Marselu Bijelsi, iako njihova pozicija na tabeli Premijer lige, tako, nit' smrdi nit' miriše.

"El Lokova" budućnost se još ne zna, jer on to tako voli, da oposli pa da razmišlja šta će i kako dalje, ali bila bi grehota, ne samo za navijače Lidsa, ne samo za ljubitelje fudbala koji nekad zaliči kao onaj voljeni na školskom igralištu, kada bi se čudesna veza između Argentinca i tog grada njegovom voljom prekinula.

Lids je dobio jednak broj utakmica u sezoni kao (još samo malo aktuelni) šampion Liverpul, a istovremeno uspeo da izgubi više od Fulama koji se batrga tamo dole. Primali su po četiri i šest komada, davali isto toliko, i terali svoje čak i kad se to graničilo sa suicidnim tendencijama.

I nije samo način na koji igraju, nije samo ni to njihovo trčanje i loptanje što bi se tako lepo uklopilo u neki tim iz Španije, nego i što, za šta god da se uhvatite u njhovom sastavu, za bilo koje ime, postojaće neka priča vredna rečenica.

Od "Paše" Bamforda koji je šutiran i ismevan a sada ne može da prestane da daje golove, uz to neke baš lepe, preko Kalvina Filipsa koji se etablirao kao jedan od najboljih mladih vezista u Engleskoj, koja dotičnima baš obiluje, Kliha koji je bio na izlaznim vratima a sada se bez njega ne može ili Lijama Kupera koji je dočekao da kao kapiten uvede tim za koji je navijao kao dečak u Premijer ligu, pa do Rafinje, čijih 17 miliona funti tržišne vrednosti sada deluje kao bagatela.

Ali nijedan čovek ne sažima sve to – poput kakvog oznojenog, ne toliko blještavog, a opet šarenog izloga za Lids Junajted i njihovu sezonu – kao onaj koji je ove sezone u “Fantazi” ekipama zamenio prošlogodišnje čudo, Klausa "Lorda" Lundstrama.

Bijelsin multipraktik, momak koji je već postao "meme" na internetu ("Hoću da mi radiš sve", kaže obnažena gospođica svom ljubavniku. "Aha, misliš sve kao Stjuart Dalas?", odgovara on u jednoj varijanti; u drugoj, samo mu šapuće "Iskoristi me kao što Bijelsa koristi Stjuarta Dalasa"), Džejms Milner za treću deceniju 21. veka. Desni bek, centralni bek, leva polutka, ofanzivni vezista, tip koji u istom minutu gine da spase svoj gol i onda šutira na drugoj strani, i samo on, Bijelsa i Džordž Best, koji je pozvani gost u ovoj storiji, znaju kako se to desilo.

Već bi bilo potrošeno reći da je ovo skaska o nekom "ružnom pačetu", mada Dalas jeste tek sa 21 godinom prešao Irski kanal i počeo fudbal da igra profesionalno, a tek sa 23 stigao u Čempionšip; a kad je ove sezone postigao gol protiv Lestera, to je značilo da je u sve četiri engleske divizije bio strelac makar jednom.

Mnogi, posebno poklonici Fantazija, tek ga sad otkrivaju, ali Stjuart Dalas prošle sezone izabran je – od navijača, što se valjda jedino broji i važi – za igrača godine, nakon čega je želju da dobije njegov dres izrazio Erling Haland, sin bivšeg asa Lidsa Alf-Ingea i eto, onako usput, jedan od najboljih (ne samo mladih) igrača na svetu.

Daleko je dan u kojem bi gazda Paolo Radicani imao dovoljno novca, a Lids dovoljno potencijala, da Haland dođe u klub za koji navija, toliko daleko da ga je suludo i zamišljati, ali najbolja stvar dok se to (nikad) ne desi jeste što visoki dečko iz Dortmunda ima baš majicu sa brojem 15.

A nije tako izgledalo pre samo jedne decenije u Kukstaunu. Gradić u Severnoj Irskoj – njihovo učešće na Evropskom prvenstvu 2016. bila je još jedna od toplih priča, a neki smo tek tada i čuli za Dalasa; prava je šteta, posebno ako navijačima bude dozvoljeno da putuju, što tih možda netalentovanih, ali toliko srčanih momaka neće biti ove godine, gde god se bude igralo – najpoznatiji je, zapravo, po Džordžu Bestu.

Ne, nije se najveći sin Severne Irske tu rodio, nego je, na vrhuncu karijere i slave – a to je kod Besta bilo neodvojivo – snimio televizijsku reklamu za čuvene kobasice koje se tamo prave; za lokalni specijalitet, nešto poput mađarskih "debrecina" ili pirotske "peglane", znaju svi na oba ostrva, pa se neki šale da je Dalas zapravo toliko izdržljiv jer je morao iznova i iznova da skida kilograme.

Dugačak je, i nimalo laticama posut, bio put od malo nezgrapnog momka sa jednom i po levom nogom do Bijelsinovog univerzalnog i omiljenog vojnika, i ne bi uspeo da ga pređe bez sirove mentalne snage i upornosti koja se poredi sa tovarnim životinjama.

Nije ni ova romansa sa navijačima Lidsa bila ljubav na prvi pogled; da je pre samo dve godine prodat i ostao u rangu koji mu je, po pokazanom fudbalskom znanju, možda i mera, teško da bi zbog njega uvela jorkširska ruža.

Ali u onom čuvenom dvoboju sa Derbijem Frenka Lamparda u plej-ofu (odlično svedočanstvo o tome u prvoj sezoni dokumentarne serije "Take Us Home"), kada je već 2:4 i kada sve deluje izgubljeno, kada čak ni Bijelsa ne može da komanduje pulenima da nastave da trče kao što uvek rade, jedino Stjuart Dalas izgleda kao oficir kojem predaja nije ni na kraj pameti.

Od tada do danas, ne možda zauvek, ali dok god tu bude Argentinac, Dalas je i svetionik i sidro i gospodar presinga i švajcarski nožić u ekipi koja nam obezbeđuje prekopotrebnu spontanost (pa i ako se nekada graniči sa naivnošću, šta fali) i romantiku u godini u kojoj je sve predvidivo, u kojoj je ubijena sloboda.

Jer nema ništa nepredvidivije, ništa neobičnije, ništa spontanije od čoveka koji nije trebalo da se nalazi ovde gde jeste, koji može da igra doslovno svaku poziciju na terenu, koji preti da prevaziđe Džejmsa Milnera, čiji dres brižljivo čuva Erling Haland.

I čije ime šapuće ona obnažena gospođa u pošalici u kojoj ima baš dosta istine.

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...