Izvor: Politika, 15.Avg.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mogu svesno da usporim rad srca
Svetski rekorder u ronjenju na dah, koji je nedavno u Kazanju ostao pod vodom 10 minuta i 18 sekundi, objašnjava zašto je konzilijum lekara na klinici u Beču ostavio u šoku
Kad neko pomera granice u sportu, obično za njega kažu – čudo od sportiste!
Ali, šta onda da se kaže za nekoga ko može da zadrži dah 10 minuta i 18 sekundi, čije srce otkuca manje od 30 puta u minutu, koga krvni pritisak 300 sa 200 pogađa jednako kao povetarac. Konzilijum lekara na klinici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Beču ga je proglasio fenomenom, čovekom koji prkosi zakonima medicine.
Reč je o Beograđaninu Branku Petroviću (27), svetskom rekorderu u ronjenju na dah (disciplina statička apnea), koji je nedavno na Svetskim igrama Međunarodne ronilačke federacije (CMAS) u Kazanju ponovo ostavio sve rivale iza sebe. Ne samo da je opet osvojio zlatnu medalju, već je treći put uzastopce oborio svetski rekord. Njegov najduži dah sada iznosi 10 minuta i 18 sekundi. Drugi na svetu je Španac Aleks Segura (9:24) a treći Hrvat Goran Čolak (9:17).
– Kad sam počeo da se takmičim, pre sedam godina, svetski rekord je bio oko osam minuta a moj rekord svega pet minuta – priča Branko Petrović, član kluba Kalipso na Tašmajdanu, koji sa skromnom stipendijom prkosi najboljim roniocima sveta. – Kad sam se popeo na osam minuta, svetski rekord je otišao na devet i izgledao mi je nedostižno. A onda sam shvatio da je jedini način da izbijem na vrh ako sam smislim nešto, što je značilo da moram da promenim uobičajeni pristup ovom sportu. I tako sam za osam meseci popravio rezultat za šest minuta na treninzima i minut manje na takmičenju.
Menjao je, kako kaže, i ishranu i shvatanje fiziologije i još mnogo toga, ali je ključno bilo to da odgovori na pitanje šta je to što ga ograničava, odnosno – koja je najslabija karika njegovog organizma na putu ka rekordu.
– Kada mi je nivo kiseonika u plućima postajao nizak, dolazio sam na ivicu hipoksije – gubitka svesti. A sada sam u stanju da izdržim hipoksije za koje medicina smatra da su nemoguće. Uostalom, konzilijum lekara na jednoj klinici u Beču, koja me je pozvala na ispitivanja, bio je u šoku kad je video kako moj organizam reaguje bez kiseonika. Običan čovek, recimo, kad mu količina kiseonika padne na oko 80 odsto ostaje bez svesti. Vrhunski takmičari mogu da funkcionišu na 65 %, a meni su izmerili 30 % i čak sam u tom stanju rešavao lake matematičke zadatke. Nisu smeli dalje da idu jer se smatra da ispod tog nivoa dolazi do odumiranja mozga. Kazali su mi da medicina to ne može da objasni. Došao sam do tog nivoa da mogu svesno da utičem na rad srca i da ga usporim.
Najduže je bio pod vodom 12 minuta i 11 sekundi, ali CMAS to ne priznaje kao svetski rekord, jer ga nisu nadzirale međunarodne sudije. Kad pomera granice, srce mu otkuca manje od 30 puta u minutu, a krvni pritisak dođe do 300 sa 200.
– Navikao sam telo na ekstremne situacije. Dešavalo mi se da u toku takmičenja zaspim. Jednom sam spavao od trećeg do osmog minuta. Dokazano je da deset minuta pod vodom donosi organizmu veći stres nego trkaču koji pretrči maraton. Statička apnea i „nou limit” (bez ograničenja) su dve najekstremnije discipline u ronjenju.
Kao i većini ronilaca omiljeni film mu je „Veliko plavetnilo” Lika Besona, u kojem se Žak (Žan-Mark Bar) i Enco (Žan Reno) takmiče u „nou limitu”. Za razliku od apnee, koja se radi u bazenu, u ovoj disciplini se ronioci spuštaju u morske dubine.
– Jedan od narednih ciljeva mi je napad na svetski rekord u „nou limitu”. Do sada se najdublje spustio Austrijanac Herbert Nič, koji mi je inače drug. Otišao je 213 metara. Na toj dubini telo trpi pritisak od 22 kg po kvadratnom centimetru. Na treninzima u Crnoj Gori i Nemačkoj video sam da mogu do te dubine, pa i dalje, ali u taj poduhvat ne mogu bez sponzora.
San mu je da ronjenje postane olimpijski sport. Ne toliko zbog toga da bi njegovi rekordi i titule bili vrednovani (po našem zakonu premije i sportsku „penziju” dobijaju samo takmičari u olimpijskim sportovima) već da jednostavno oseti olimpijski podijum.
– Kad bi bilo koju ronilačku disciplinu uvrstili u olimpijski program, bilo koju, ništa me ne bi zaustavilo na putu do medalje.
----------------------------------------------
U lovu na bisere…
Proletos, na Kupu Dubaija, Branko Petrović je učestvovao u takmičenju koje je bilo simulacija lova na bisere.
– Princ Dubaija je organizovao takmičenje u spomen na njegovog oca, što je bila prilika da se ljudi tamo podsete legendi o lovcima na bisere koji su tamo nekada bili istinski junaci. Takmičili smo se u tri discipline, kraljevska porodica je sve posmatrala na džinovskim ekranima, a ja sam bio ukupni pobednik. Jedna od nagrada bio je odlazak s domaćinima u lov na tune. Inače, najveći adrenalin koji sam osetio je onaj kada se nađeš u jatu džinovskih tuna. Što se tiče bisera, nalazio sam ih dok sam ronio u Crnoj Gori, ali nisu bili reprezentativni.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 16.08.2013.
