Izvor: Sportski Žurnal, 23.Avg.2011, 13:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Milošević dobro prošao posle sudara sa buldožerom

Koliko pre koji dan gledao je smrti u oči, pred očima mu je prošao skoro ceo život, a već danas Zvezdinom pivotu Urošu Miloševiću (22) samo je jedno na pameti.
- Sada ću na trening morati gradskim prevozom.
Neverovatno. Toliko vedrine i duha, a viljuška bagera mu se zaustavila na koji centimetar od glave. Vozačka strana auta spljoštena, a Uroš na prvi pogled zdrav ko dren. Suvozač i saigrač Miljan Pušica (20) prošao je mnogo bolje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal <<
- Dobro sam, koliko mogu da budem. Šok popušta, mada, bole leđa, ruka, vrat. Slabo spavam, polomljen mi je nos, imam teži potres mozga - zbori Uroš, a opet mu nije bilo teško da nas dočeka u porodičnom domu na Petlovom brdu, pa i da nas odvede do auta.
Za vreme dok je fotoreporter slikao ostatke od auta, pored auta su prošli brojni ljudi, komšije, prijatelji, poznanici. Nema ko se nije zaustavio da pita kako je Uroš i da mu poželi što skorije ozdravljenje.
A, njemu i dalje ne izbija stravična slika iz glave.
- Stalno mislim o tome.  Šta bi bilo da sam krenuo malo ranije, kasnije, da sam vozio sporije ili ne daj Bože brže. U glavi mi u trenu samo da li je Pušica dobru, da li mogu da izađem. Ko tad mari o autu.
Polako se priseća detalja.
- Sećam se da mi je Pušica vikao „pazi, pazi”. Video sam bager da stoji u suprotnoj traci. Kada smo mu prišli na sedam, osam metara prešao je u našu traku. Tada je već bilo kasno, čuo sam škripu kočnica. Pamtim trenutak kad višuška od bagera ulazi kroz šofer šajbnu. Kao na filmu. Čuo sam savijanje volana, koji sam stegao. Kao da je vreme stalo. Samo sam pitao Miljana da li je dobro, a kako sam izašao, nemam pojma.
Jedan od prvih kojeg je ugledao bio je jedan od najboljih drugova Bojan Bukumirić.
- Kada je čuo bosonog je dotrčao do mesta nesreće. Svi me znaju u kraju, pa pretpostavljam da mu je neko javio.
Na licu mesta, ali i u bolnici odmah se stvorio kompletan vrh crveno-belih rukometaša.
- Javio sam se Nenadu Peruničiću. On i Šljivančanin stariji odmah su se pojavili u Urgentnom centru. Kada su tamo videli Nenada, za pola sata sam obišao deset soba i odradio sve testove i snimanja. Gledao me kao da sam njegovo dete. Došao je potom i trener Butulija, pa saigrač mlađi Šljivančanin... Zatim su Šljivančanin i Butulija otišli do mog oca.
Iako je srećom preživeo, Uroš samo na jedno misli - Zvezdu.
- Iz nje ne idem nigde. Ili ću konačno zaigrati za prvi tim, ili ću bataliti sport.
Uprkos doživljenom, nećete čuti Uroša da kuka. Čak je na Fejsbuku stavio status - Milošević 1 buldožer 0.

Nastavak na Sportski Žurnal...