Izvor: RTS, 13.Dec.2014, 01:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mestalja, starija i od Betmena
Otići u Valensiju a ne videti Mestalju verovatno nije isto kao otići u Rim a ne videti papu, ali svakako jeste "greh" za svakog ljubitelja fudbala. Saznaćete da slepi miš ne pripada obavezno Betmenu i čiji se kafić nalazi tik uz stadion.
Nekoliko minuta hoda od metro stanice Aragon, u širem centru grada, smeštena je velika, lepa i po mnogo čemu legendarna "Mestalja" – dom popularnih "slepih miševa". Najstariji stadion u španskom fudbalu na kojem se lopta kotrlja >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << i dan-danas.
Duel košarkaške Evrolige između Valensije i Crvene zvezde "doveo" me je u Valensiju, a velelepna Mestalja je bila "must see" objekat u ovom prelepom mediteranskom mestu.
Proteklih nedelja, svetska sportska javnost je izveštavala o sporu koji oko novog grba Valensije, navodno, postoji između samog kluba i vlasnika brenda "Betmen", američke kompanije "Di-Si komiks".
Upravo to je bilo prvo pitanje upućeno Huliju Taregi, veoma interesantnom i ljubaznom gospodinu zaposlenom u marketinškoj službi Valensije, zaduženim pre svega sa klupsku televiziju i društevene mreže.
"To je glupost!", kao iz topa je odgovorio Hulio.
"Pa mi smo osnovani 1919. godine, a oni – kad?" Pitao je i sam dao odgovor: "Oni tek oko 1940. Pa ko je tu od koga mogao da ukrade ideju? Uostalom, slepi miš je simbol našeg grada još od XIII veka i doba kralja Aragona."
"Za nas je ta priča smešna i nebitna. Mi se bavimo drugim, mnogo bitnijim stvarima nego što je Betmen."
Nakon ovog uvoda, Hulio nas provodi i pokazuje kancelariju u kojoj su zaposleni ljudi zadužni za društvene mreže. Ono što se tu moglo videti je, blago rečeno, impresivno i iznad svega ozbiljno.
Sala za sastanke, moderni računari, dizajner zadužen pre svega za društvene mreže, ekrani na kojima se prati svaki klik, šer, lajk...
Zaista impresivno.
Potom nas je naš predusretljivi domaćin uveo u kancelariju u kojoj sede ljudi zaduženi za pres-kliping. Takođe deluje sjajno.
Tu nam otkriva da je cilj i strategija razvoja kluba nedavno promenjena, usled zasićenja "tržišta" navijača i definitivne "podele karata" u Španiji, gde dominiraju Real i Barsa.
Novo tržište i glavni teren na kome u Valensiji žele rast i razvoj jeste Azija, i sve je podređeno tamošnjim ljubiteljima fudbala. Stoga je Hulio uveo kao obavezu da se na svakoj konferenciji za medije trener obrati i na engleskom (u trajanju od jednog minuta), kako bi se direktno obratio i navijačima izvan Španije.
Ono što "upada u oči" je činjenica da zaposleni u Valensiji znaju mnogo toga o srpskom fudbalu, pre svega pominju Estrelja rohu (naziv za Crvenu zvezdu na španskom). Nije im baš najjasnije kako je takav gigant i nekadašnji prvak Evrope došao u tako velike probleme.
Razgovor nije mogao da prođe bez spominjanja igrača iz Srbije koji su nosili dres kluba sa Mestalje – Nikole Žigića (čiju smo sliku "jurili" po muzeju i na posletku je našli među osvajačima jednog Superkupa), Miroslava Đukića ali i srpskog Rumuna – Miroslava Belodedića (naši domaćini bili su veoma iznenađeni pričom da je Belodedić prebegao iz Rumunije u Srbiju preplivavši Dunav).
Nije želeo da nam otkriva pojedinosti u vezi sa stadionom jer je hteo da potpuno uživamo oficijelnom obilasku.
Jedino što nam je otkrio je mesto gde se nalazi kafić i mini-muzej najpoznatijeg navijača Španije i Valensije – čuvenog Manola, u Španiji poznatog pod nadimkom "El Bombo" (bubanj). To je čovek koji uživo prati svaku utakmicu "furije" još od 1982. godine, obučen u dres sa brojem 12.
Otrčao je Hulio da vidi da li je kafić otvoren, ali se ubrzo vratio sa lošim vestima – objekat je bio zaključan. Rekao nam je da pokušamo ponovo nakon ture, jer su šunka i pršuta u kombinaciji sa pivom ili vinom i razgovor sa Manolom momenti koji se jednostavno moraju doživeti...
Iako smo imali još mnogo tema o kojima bismo mogli da razgovaramo, vreme nam to nije dozvolilo. Zapravo, bližio se početak Mestalja ture, koju je Hulio malo pomerio zbog našeg dolaska.
Mestalja – "lepa starica"
Poput velikih evropskih klubova, a Valensija to svakako jeste, stadion se da upoznati kroz zvaničnu turu (Mestalla Forever Tour), koju vodi veoma dobro pripremljen vodič.
Pre obilaska unutrašnjosti ovog velelepnog zdanja iz 1923. godine i početka ture, proporučljivo je obrnuti krug oko samog stadiona. Može se primetiti da je nedavno krečenje fasada udahnulo svežinu Mestalji, kojom sada dominiraju crna i narandžasta boja.
Zidine istočne tribine krasi veoma veliki i nadaleko vidljivi model slepog miša narandžaste boje sa izraženim sjajem.
Na ostalim su postavljene slike legendi kluba i igrača koji su ostavili značajan trag za 95 godina postojanja, kao i slike osvojenih trofeja. Sve to u velikom formatu.
Prva stanica ture po Mestalji je zapadna tribina, gde vodič otkriva podatke o izgradnji stadiona daleke 1923. godine, oštećenja pretrpljenih u velikim poplavama usled izlivanja reke Turije 1957. godine, a potom i obnove i uvećanja kapaciteta na sadašnjih 55.000 mesta.
Takođe, tom prilikom se otkrivaju i detalji o tome gde ko sedi i stoji na tribinama, koje su prednosti VIP sedišta (najveća je usporeni snimak i direktan prenos samog meča) i sl.
Nakon petominutnog slikanja, posetioci se usmeravaju u salu u kojoj su smešteni trofeji kluba. U Valensiji se posebno ponose replikama trofeja La Lige, Kupa kralja, Kupa Uefa i Superkupa Evrope.
Vodič je nekoliko puta spominjao ime Rafe Beniteza, koji je jedan od najzaslužnijih za uspehe crno-belih u evrokupovima u prvoj deceniji ovog veka.
U trofejnoj sali, posetiocima se prikazuje kratak video-snimak o Mestalji, sa slikama iz istorije ove, slobodno se može reći, stadionske lepotice.
Potom se odlazi u prostoriju u kojoj su smešteni pokloni dobijeni od drugih klubova iz Evrope i sveta, stari dresovi, zastavice i kapitenske trake, ali i kopačke koje su na utakmicama nosile legende poput Ajale, Barahe, Angula...
Ipak, u tom delu dominara slika Alfreda di Stefana, koji je sa klupe predvodio "slepe miševe" od 1970. do 1974. godine i osvojio titulu šampiona i trofej Kupa kralja.
Odmah do njega "stoji", prema mišljenjima mnogih navijača, najbolji igrač u istoriji Valensije – Mario "Matador" Kempes.
Na red dolazi i obilazak medija centra, koji jeste nešto manjih dimenzija nego što se moglo očekivati, ali je svedenog izgleda, i čini se, veoma funkcionalan. Internet radi savršeno dobro i ekstremno brzo, a postoji i dovoljan broj računara sa instaliranim svim potrebnim softverima. Jednom rečju, raj za novinare.
Zanimljivo je da na ovom mestu izjave daju samo treneri, dok se izjave od igrača dobijaju u "miks zoni", koja se nalazi na spratu niže i logičo – sledeća je stanica ove ture.
Odatle se odlazi u svlačionicu, koja takođe nije previše velika, ali je nedavno renovirana nakon čega je dobila moderan izgled.
Interesantnu informaciju na tom mestu otkriva vodič, a ona glasi da je već pomenuti Rafa Benitez bio veliki protivnik modernih i luksuznih svlačionica, i da je insistirao da se ostave staromodne klupe i ormarići. Smatrao je da novotarije odvlače pažnju fudbalerima, i da će im "old fashion" izgled pomoći da se fokusiraju na posao.
Tokom razgledanja, u svlačionici se sasvim slučajno i neplanirano pojavio trener prvog tima Nunjo (Nuno Herlander Simões Espírito Santo), što je iznenadilo sve prisutne, a ponajviše vodiča ture, koji je trenera prvi put video tako blizu.
Oko ove centralne prostorije, gravitiraju manje poput medicinske sobe, kapele i svlačionice za sudije.
Iz svlačionice se, logično, odlazi na sam teren. Trener Nunjo je ponovo bio tu i sa mnogo strpljenja se fotografisao sa posetiocima, između ostalih i sa autoram ovih redova, ali i zvaničnog vodiča ture.
Sve spektakularnio viđeno ranije, dopunjeno pričom vodiča, kod posetioca ove ture na travi izaziva vidljivo zadovoljstvo i impresioniranost. Mestalja impresivno deluje spolja, ali je još impresivnija iznutra.
I na kraju, ipak imam još nečim da se pohvalim.
Odlazeći sa stadiona ka stanici metroa, u jednoj sporednoj ulici srećem i ipak upoznajem čuvenog Manola! Iako mu engleski jezik nije baš najbolji, razmenjujemo nekoliko reči i pravimo "selfi".
Užitak je bio potpun...
