Izvor: RTS, 29.Maj.2014, 09:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Magični čovek u crnom

Fudbalska paradigma je izokrenuta naglavačke. Belo je crno, gore je dole, pravo je krivo – a madridski Atletiko je šampion Španije i vicešampion Evrope. Ovakvu jednu distorziju svega što se u fudbalu očekuje ili podrazumeva mogle su da prouzrokuju samo izuzetne i neobične prilike. Ili, možda pre, izuzetan i neobičan čovek. On je Čolo Simeone, drugi veliki argentinski Dijego.

Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka evropska književnost, oivičena i ukočena >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << već izanđalim shvatanjima, šokirana je i zauvek promenjena pojavom koja je došla iz Južne Amerike.

Magični realizam je naziv za stil pripovedanja, haotičan i veličanstven kao i kontinent sa kojeg potiče, koji ubacuje magične elemente u inače realne i prizemne okolnosti. Prozaična stvarnost u ovim delima oplemenjena je fantastičnim motivima iz bajki i mitova. Hoze Luis Borhes i Gabrijel Garsija Markes, prvi među mnogima, ovime su literarnom svetu poklonili alternativu i pokazali da sve lepo i vredno ipak nije već izmišljeno i puno puta korišćeno.

To je, nekih pola veka kasnije, uspeo da ponovi još jedan Južnoamerikanac, koristeći analogne metode. Samo što je on to učinio na fudbalskom podijumu. Ovo je priča o Dijegu Simeoneu i njegovom magičnom Atletiku.

Požrtvovanje, disciplina, naporan rad, bratstvo, intenzitet, samopouzdanje su reči kojima se sportisti indoktriniraju svakog dana. Govore im kako su baš one najvažnije u stremljenjima ka uspehu. Vrlo brzo, međutim, oni prestaju da veruju u to. Vrlo brzo postaje jasno da je gradivni materijal svakog uspeha talenat. Sve ostalo je suplement, tu je da pripomogne i ni korak dalje od toga.

Ciničniji, ili barem oni skloniji analitičkom promišljanju, reč talenat će zameniti rečju novac. I neće pogrešiti.

Zdrav razum jasno ukazuje da je kapital utrošen na plate i transfere najjasniji pokazatelj budućih uspeha jedne ekipe. Novac ne kupuje sreću, ali bez problema kupuje fudbalsku srebrninu. Jasno, ne pobeđuje uvek najbogatiji, ali pobednika uvek treba tražiti u onom prstohvatu ekipa koje ne moraju da pitaju koliko košta pre nego što će pazariti nešto, odnosno nekog.

Nigde ova plutokratija nije etablirana kao u Primeri. Disproporcija raspodele novca u Španiji je toliko duboka da se smatralo da će proći decenije pre nego što neko uopšte priđe Realu i Baraseloni.

Dva kluba su petu godinu zaredom fudbalski kolektivi sa najvećim prihodima na svetu. „Los Blankosi" su u prošloj godini zaradili 519 miliona evra, dok je Blaugrana morala da se zadovolji sa 483 miliona. U poslednjih deset godina rivali iz „El Klasika" su potrošili više od milijardu evra. Oni na plate svojih igrača troše oko 200 miliona evra godišnje - Atletiko četiri puta manje.

Pre početka nedavno okončane sezone Real je doveo Bejla, a Barsa se dočepala Nejmara. Atletiko je bio primoran da proda Falkaa. Tim koji je završio utakmicu u kojoj je Atletiko oteo šampionski pehar iz skoro 100.000 pari ruku na Nou Kampu vredi manje od 40 miliona evra. Real Madrid je Asijera Iljaramendija, zamenu rezervnog zadnjeg veznog, platio milion više. U proteklim godinama dug Atletika je prevazilazio pola milijarde dolara. Ne tako davno, dubioza u klubu je bila takva da on nije uspevao da zadrži čak ni stalnog sponzora na dresu.

Real Madrid i Barselona sa jedne, i Atletko Madrid sa druge strane, su dva sveta u svakom smislu osim bukvalnog.

Dakle, nije ovde reč o tome da je uspeh Atletika u prethodnim sezonama neočekivan. Uspeh Atletika jednostavno nije smeo da se dogodi. Sport je, istina, prepun priča o „pepeljugama" - timovima i pojedincima koji su, praktično niotkuda, osvajali velika takmičenja ispred podignutih noseva proklamovanih favorita. Međutim, ova madridska Pepeljuga uopšte nije bila ni pozvana na bal.

Decembar 2011. godine bio je posebno teskoban na „Visente Kalderonu". Atletiko je poražen u Kupu Kralja od drugoligaša Albasetea. „Rohiblankosi" su u tom trenutku bili deseti na tabeli, sa četiri boda više od ekipa u opasnoj zoni. Od početka sezone 2009/2010 Atletiko je dobio samo 35 od 92 odigrane ligaške utakmice.

Onda se, dva dana pre Božića po gregorijanskom kalendaru, u klub vratio Dijego Simeone. Od tada je svaki dan kao Božić za navijače Atletika. Tada počinje čarolija.

Prvo je Atletiko oteo Realu trofej u Kupu Kralja. Godinu dana kasnije, osvojio je titulu prvaka Španije. Ovo je prva titula za Atleti nakon 18 godina. Do ove sezone „los kolčonerosi" nisu bili na čelu tabele, čak ni na sedam dana, nijednom u poslednjih 16 godina. Čekali su 14 godina i 25 utakmica da pobede Real. Kada su to konačno uradili, isto su ponovili već na narednoj utakmici. Osim na „Bernabeu", slavili su na Anoeti, San Mamesu, Mestalji i „Sančez Pishuanu". Igrali su šest puta sa Barsom ove sezone, nijednom nisu izgubili.

Atletiko je osvojio Ligu Evrope, a onda je uništio Čelsi u finalu evropskog Superkupa. Atletiko je igrao u finalu Lige šampiona nakon 40 godina, a i do njega je došao bez poraza. Čak ni u meču za trofej, u 95 minuta igre, igrači u crveno-belom nisu primili više golova od rivala.

Koliko je sve ovo zasluga Dijega Simeonea, a koliko možda udela u svemu imaju i neki drugi faktori? Pa, devet igrača koji su igrali sramotne mečeve sa Albaseteom igrali su i onog dana kada je Atletiko osvojio titulu - onog dana kada je Nou Kamp, prvi i jedini put, ustao i aplaudirao jednom timu iz mrskog Madrida. Dakle, zasluge pripadaju samo njemu.

Najveći fudbalski treneri su u biti dosta različiti, često je neozbiljno uopšte ih i porediti, ali postoji jedna karakteristika koja im je svima bliska. Klubovi u kojima rade vremenom postaju emanacija njih samih. Snaga njihove ličnosti je takva da ona oblikuje čitavu organizaciju, koja onda postaje refleksija neke njihove dominantne osobine. Najbolji primer za tako nešto je Brajan Klaf, koji je Notingem Forest preuzeo u drugoj ligi i onda dva puta osvojio Kup šampiona. Klaf je bio duhovit, prgav i arogantan, a nekako je baš tako i igrao njegov Notingem Forest, provincijski tim koji je vladao Evropom.

U novije vreme slično je uspelo Fergusonu ili Gvardioli, čiji etos će još dugo biti vodilja klubovima u kojima su radili. Sada im se pridružio i Dijego Simoene.

Došao je u klub u kome je strah bio patološki, a pesimizam institucionalizovan. Znao je da je to prvo što mora da promeni. Znao je da na „Kalderonu", pre nego što postane reformator igre, mora da bude ratni poglavica.

Simeone je, kako je sam isticao, igrao fudbal kao neko ko „drži nož između zuba". To u potpunosti odgovora onome kako Atletiko igra u ovom trenutku. Klub sa fatalističkom tradicijom, koji je 40 godina nosio nadimak Las Pupas (ukleti, prim.aut.), sada je klub u kome je poraz jeres o kojoj se ni ne razmišlja. Simeone je isprao mozak, ali i dušu svojih igrača.

Igra Atletika zahteva besprekornu fizičku spremu, ali iznad svega ona iziskuje spremnost igrača da se žrtvuju i podrede timu. Da bi izmamio herkulijanske napore iz svojih fudbalera, Simeone je morao da sa njima uspostavi vrlo prisan odnos.

„On je kao bog. Šta god kaže, to se i obistini. Mi njemu jednostavno verujemo", objasnio je Tijago relacije u svlačionici.

Simeone traži od svojih igrača da u svaki meč uđu kao da sutra ne postoji. Zahteva da na terenu ostave sve što nose u sebi. Kaže da je jedina utakmica o kojoj igrači smeju da razmišljaju ona koja neposredno nailazi. Insistira da je napredak moguć na svakom treningu i zbog toga želi maksimalan pristup svakog dana.

Kada dolazi od drugih trenera, sve ovo je kliše. U Simeoneovom slučaju, to je filozofija.

Otud i činjenica da su igrači Atletika napravili najviše startova u sezoni (27,4 po meču), dozvolili najmanje šuteva protivnicima i, naravno, primili najmanje golova.

Ali nije sve u igri Atletika buka i bes. Puristi greše kada kažu da Simeoneov tim igra neatraktivno i neprivlačno. Istina, lepota Atletikovog fudbala nije očigledna. Potrebno je malo začeprkati po površini, možda i promeniti ugao gledanja da bi se primetila, ali ona je tu, ona definitivno postoji. Igrači Atletika igraju u transu, ali u tom transu postoje vrlo pedantni obrasci.

Model igre Atletika je vrlo neobični amalgam progresivnog i antičkog. Simeone igra u formaciji 4-4-2, ali njegova varijanta neutrališe manjkavosti ovog sistema zbog kojih je ovaj odbačen od fudbalskog mejnstrima. Naime, prostor iza špiceva, a ispred zadnjih veznih fudbalera, je verovatno najvažniji u fudbalu. Taj prostor klasična 4-4-2 formacija ignoriše - ali ne i Simeoneova verzija.

Dva bočna vezna fudbalera, koja kolokvijalno zovemo krila, se u Atletiku uvlače duboko unutra. Tada se formacija preobražava u 4-2-2-2, što ekipi dozvoljava da kontroliše centralni deo igrališta. Ali ovo je samo početak.

Kako bi izvukao maksimum iz svoje jeftine, ili preciznije jeftinije ekipe, Simeone je morao da poveća vreme koje na terenu provode njegovi najbolji igrači. Atletiko ne može sebi da priušti dubinu „rostera" kakvu imaju klubovi sa nelimitiranim budžetima. Zbog toga je Simeone postavio tim na način koji dozvoljava njegovim igračima optimalno vreme za odmor i regeneraciju tokom samih mečeva.

Osam igrača Atletika odigralo je više od 2700 minuta ove sezone, odnosno više od 30 punih utakmica u La Ligi. To nije uradio nijedan igrač Barselone, a jesu samo dva igrača Reala.

Ovo nije nekakva stoička žrtva fudbalera Atletika, nego čista lukavost njihovog trenera. Simeone svoj tim postavlja vrlo plitko i, jož važnije, vrlo usko. Tako štoperi Miranda i Godin imaju priliku da „sednu u krilo" golmanu Kurtoi, a lopta je daleko od gola i retko u nogama igrača Atletika. Oni su jedini tim koji je završio među prve četiri ekipe u najboljim ligama Evrope koji je loptu u posedu imao manje od 50 odsto vremena. Ovim je fizički napor, koliko god je to moguće, minimiziran.

Ovo funkcioniše jer se u fudbalu jako mali broj golova postiže van takozvane opasne zone - prostora od gol linije do ivice kaznenog prostora, širokog koliko i peterac. U Primeri je ove sezone postignuto 675 golova iz ove zone, u poređenju sa samo 263 koliko ih je postignuto van nje (ovde se ne računaju golovi iz penala). Protivnici Atletika uputili su 61 odsto šuteva ka golu van kaznenog prostora, po čemu je ovaj tim najbolji u španskom prvenstvu. Ovo najbolje pokazuje efektnost ovakve postavke.

Simeoneovi igrači pritiskaju samo kada to postane zaista neophodno, umesto da se iscrpljuju pokušajima da spreče dodavanja ili akcije koja ne mogu da ugroze njihov gol. A ti sporadični periodi presinga Atletiko Madrida su prava taktička remek dela, i baš oni ovu ekipu čine tako iritantnim protivnikom.

Simeone nemilosrdno koristi ono što treneri, u esnafskom žargonu, nazivaju levak. Levak je pristup u kome defanzivni blok mami protivnika, navodeći ga svojom kretnjom u željeni prostor. Tu se onda vrši pritisak koji, zbog mnogo povoljnijeg položaja igrača ekipe koja se brani, gotovo uvek rezultira osvajanjem lopte.

Kao što je već rečeno, dva napadača i dva bočna vezna fudbalera skupljaju ka centralnom delu terena. Činjenica da je ofanzivni deo tima dosta uže postavljen od defanzivnog daje ekipi horizontalnu kompaktnost. Ovu Atletikovu kohortu je nemoguće probiti po sredini, te je protivnik prinuđen da loptu šalje na bok. Tu kreće mahniti i gotovo uvek uspešni presing.

Kada se lopta oduzme kod aut linije, igrač ima ugao od 180 stepeni u kome može da manevriše, odnosno doda loptu saigraču. Kada se to uradi bliže sredini igrališta, prostor se potpuno otvara, jer tada igrač ima ugao od 360 stepeni. Zbog ovoga je Simeone razvio i blagu varijaciju ovog presinga.

Dva špica se pozicioniraju između protivničkih bekova i štopera, ponekad čak i iza njih. Svojom kretnjom anuliraju bilo kakav pokušaj dodavanja na stranu. Tada je protivnik prinuđen da sa loptom ulazi unutra. To je šlagvort zadnjim i prednjim veznim igračima da pritisnu, a po potrebi im se pridružuju i napadači.

Zanimljiva nuspojava u ovakvoj igri Atletika je vrtlog koji se često stvara. Zbog velikog broja udaraca na gol koji ostvaruju iz tranzicije nakon oduzete lopte, njihov protivnik je često primoran da svoje akcije započinje od golmana. Tada upadaju u zamku Atletika, koji je prethodno imao dovoljno vremena da se postavi kako želi, čime dobija novu priliku da ugrozi gol. Perpetuum mobile na Simeoneov način.

Ovo su, dakle, metodi kojima je Dijego Simeone klatno navijačke sreće u Madridu konačno pomerio na crveno-belu stranu, makar i privremeno. Da li će Atletiko uspeti da replicira ovakve uspehe, ili će ih čak nadograditi, sada nije moguće predvideti.

Ono što je kudikamo važnije od toga jeste širi kontekst, odnosno šta bi sve ovo moglo da znači za evropski fudbal.

Nalazimo se u specifičnom trenutku, u kome treba da uživamo, jer je ovo trenutak u kome je sve moguće. Atletiko nije pristao da bude samo fusnota u pričama o poduhvatima Reala i Barselone, a time je povukao i druge da pokušaju slično u svojim sredinama. Svaki „mali" tim sada ima legitimno pravo da se nada kako baš on može da razdrma okove fudbalske kolotečine.

Međa koja razdvaja realno od nerealnog u fudbalu skoro da se više i ne nazire. Neki kažu i da je prestala da postoji. Moguće da je presečena onim nožem između Simeoneovih zuba.

Nastavak na RTS...