Izvor: MVP.rs, 04.Jul.2015, 11:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(MVP BLOG) Vreme je za slikanje
Mnogo je pitanja, premalo odgovora i rešenja za probleme.
Divna ideja čelnih ljudi Košarkaškog saveza Srbije realizovana je 2. jula ispred gradske skupštine u Beogradu. Publici se još jednom poklonila generacija najboljih srpskih košarkaša 20 godina nakon osvajanja zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u Grčkoj. Osvajala je reprezentacija naše zemlje i važnija takmičenja, ali nijedno nije bilo praćeno sa toliko emocija, niti imalo toliku važnost običnom građaninu >> Pročitaj celu vest na sajtu MVP.rs << kao to atinsko leta 1995. O razlozima zbog čega je bilo tako pisali smo ovde.
Prethodnih dana svi mediji su poklonili dosta pažnje tom događaju. O njemu je u najavama pisano baš onako kako bi i trebalo, afirmativno i pozitivno. Nakon što se sve završilo osvrnućemo se i na par stvari koje su se mogle izbeći i koje bi, po našem mišljenju, doprinele da ta manifestacija bude bolje ispraćena, pre svega sa mnogo više publike, onako kako su ljudi na balkonu i zaslužili.
Naime, sporan je datum održavanja proslave. Zašto 2. jul? Doček u Beogradu je bio 3. jula 1995. godine, a ako je datum trebalo da se poklopi sa finalnom utakmicom ona jeste počela 2. jula, ali je zbog termina i prekida završena kasno u noć, Žarko Paspalj je šampionski pehar podigao 3. jula. Zašto je taj 3. jul bitan u ovom slučaju? Jednostavno jer je bio petak, poslednji radni dan u nedelji. Mnogo više ljudi je moglo da dođe dan kasnije, omogućilo bi se i ljubiteljima košarke iz unutrašnjosti da sebi priušte jeftin, a nezaboravan izlet i vide zaista lepo osmišljen program. Uz sve to, u isto vreme 2. jula se igrala i fudbalska utakmica jednog od dva najpopularnija srpska kluba. Bez obzira što je neobjašnjiva ljubav našeg naroda prema sportu koji u seniorskoj konkurenciji po pravilu donosi razočarenja, moglo se predvideti da će taj događaj povući dobar deo ciljne grupe, potrebne i ispred balkona Skupštine. Ovako, bilo je pomalo neprijatno gledati najveće košarkaške asove svih vremena ispred onoliko ljudi, koji su namučili i reditelja prenosa nacionalne televizije u pokušajima da ih "upakuje" u atraktivne kadrove.
Još jedna stvar je dodatno iritirala javnost, a za nju i ne možemo kriviti ljude iz Saveza, jer je danas nemoguće organizovati bilo kakav veliki skup bez prisustva onih kojima tu nije mesto. Naravno da su to političari. Odakle tolika potreba za slikanjem i eksponiranjem? Zašto svaki lep događaj moraju da "ogade" prosečnom gledaocu svojim pojavljivanjem i izjavama? Ako im priroda posla nalaže da budu prisutni i ugoste istinske zvezde naše javne scene, ne moraju baš da se nađu u svakom kadru i da se ponašaju kao da i oni imaju zasluge za sve trofeje. Vrlo je simptomatično u svim sportovima da se organizuju samo dočeci, kada se već postigne uspeh. A, kada sportisti odlaze na velika takmičenja političari se uglavnom kriju i ne slikaju, jer većina takmičara odlazi nezadovoljna obezbeđenim uslovima. Uzalud se godinama nadamo da će doći vreme kada če oni koji nam kroje subinu shvatiti da su na funkcije izabrani da služe narodu. Velika plata im je dovoljna naknada za to. Oni nisu estradne zvezde i javnost apsolutno ne interesuje što su se nekada neuspešno bavili muzikom, glumom, sportom, kao i da im to nisu nikakve reference za slikanje sa pravim idolima mladih.
Nego, bilo pa prošlo, mnogi će reći da je lako biti general posle bitke. Savezu još jednom čestitke na divnoj ideji. Onakav skup vrhunskih asova na jednom mestu sebi može malo koja država na svetu da priušti. Nadamo se da ćemo i u budućnosti dočekivati nove košarkaške zvezde ispod tog balkona, a da bi se to desilo Savez će morati da se pozabavi mnogim problemima koji muče naš trofejni sport. Svedoci smo velikih previranja u elitnim ligama, na koje KSS i nema poseban uticaj. Tragično je što smo zagazili u jul mesec, a i dalje nemamo predstavu kako će izgledati seniorska takmičenja naredne sezone. U narednim redovima iznosimo par zapažanja o stvarima na koje domaći Savez može da utiče, na niže rangove takmičenja koji su baza mladih igrača, kao i na stručni kadar od koga zavisi budućnost srpske košarke.
Decentralizacija je problem koji je Savez prihvatio i sa kojim se, kako ističu, uspešno bori. Međutim, i dalje je mnogo primera u kojima je očigledan neravnopravan položaj manjih i siromašnijih sredina. Jedan smo našli u najnižim rangovima takmičenja. U Drugoj regionalnoj ligi Istok minule sezone prvak je bila ekipa Radana iz Lebana. Trećeplasirani tim iste lige je Đerdap iz Kladova. Udaljenost između ta dva gradića na istoku i jugu Srbije je 270 kilometara. U dva smera 540 kilometara. Iz opšteg poznavanja prilika u Srbiji poznato je da je Lebane jedna od najsiromašnij opština u državi. Isto tako, na listi od 10 najsiromašnijih opština svih 10 je iz regiona koju pokrivaju Regionalni košarkaški savezi Istok i Jug. Sada dolazimo do "nepravde".
Novi članovi Prve regionalne lige iz Lebana su za samo jedan meč, protiv Kladova, morali da putuju 540 kilometara uz pomoć svoje siromašne opštine. Kada ih uporedimo sa kolegama iz Druge regionalne lige Centar, gde igraju timovi iz Beograda i okoline, vidimo da po sistemu takmičenja u Srbiji jedan tim iz te lige sa 540 pređenih kilometara može da dogura do Prve lige. Opštine u regionu Centar su bogatije, privreda je razvijenija i uprkos problemima koje takođe imaju, jer dele sudbinu naroda, ipak su u komotnijoj poziciji u odnosu na kolege iz drugih krajeva. Teško je praviti novu raspodelu, teritorija i broj timova u Srbiji je takav kakav je, ali je činjenica da svi klubovi u državi plaćaju iste takse za utakmice. I oni koji za meč pređu 200-300 kilometara po kolu i oni koji na većinu dolaze gradskim prevozom ili peške. Timovima iz Beograda sude i sudije iz tog grada, dok u Lebanu sigurno ne postoji dovoljan broj arbitara, ako uopšte i postoji neki, već za utakmice dolaze iz najbližih gradova, Leskovca i Niša. I ti putni troškovi su dosta manji kod beogradskih klubova. U tom smeru trebalo bi gledati i pronaći način da se pomogne timovima iz siromašnijih delova (Radan je uzet samo kao jedan primer) kako bi opstali u životu. Dodatno opterećenje klubovima je i obaveza, da ako igraju u seniorskom rangu, imaju i klubove u mlađim kategorijama. Kako u opštini Babušnica, recimo, tim može da ima mlađe kategorije ako u jednoj generaciji učenika prvog razreda ukupan broj muškaraca nije dovoljan za košarkaški tim? Ispada da bi stoprocentan broj te dece trebalo da se bavi košarkom, a u nekim slučajevima ni to ne bi bilo dovoljno.
Domaći Savez je doneo odluku o ukidanju belih licenci za trenere, za čije izdavanje nije bio uslov završetak odgovarajućeg školovanja. KSS je 9. marta 2015. godine potpisao sporazum o saradnji sa Fakultetom sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu i oni su postali strateški partner Saveza u obrazovanju trenera. Na prvi pogled sve ove promene izgledaju dobro. Priliku da rade sa igračima dobiće samo stručnjaci osposobljeni u ustanovama koje su pod patronatom države i resornog ministarstva. Kao i uvek, problem je ono što se dešava u praksi. Izaberite bilo koju domaću ligu i pogledajte sami ko su treneri klubova, a čije ime se nalazi u zvaničnim protokolima.
Tim ispunjava svoju obavezu tako što ima čoveka u stručnom štabu (nekad čak ni čoveka, nego samo njegovu licencu), a posao trenera obavlja neko drugi. Postavlja se logično pitanje zašto se obavezuju mladi ljudi da se (ne baš jeftino) školuju kada "nelojalna konkurencija" veoma lako zaobiđe propise i obavlja posao za koji je navodno potrebna stručnost koju obezbeđuju samo visoke državne školske ustanove? Taj školovani kadar je i nakon dobijanja licence u obavezi da svake godine izdvaja ne baš malu sumu novca za njeno obnavljanje. Dobro je rezonovanje da sa decom moraju da rade stručno osposobljena lica, ali u praksi sa najmlađim kategorijama uglavnom u klubovima rade malo starija deca od onih koje treniraju. Jer, njihova potraživanja su manja, mogu da se zadovolje procentom od članarina. Druga strana medalje je i da li je ispravno uslovljavati bivše košarkaše i dugogodišnje trenere, koji su veliki deo života proveli u ovom sportu i doprineli njegovoj afirmaciji i uspesima, da moraju da polažu ispite da bi se bavili onim što već znaju da rade? Da li se na ovaj način čini usluga državnim školskim ustanovama koje postaju privilegovane u odnosu na druge? Mnogo je pitanja koja nisu previše interesantna širokim narodnim masama, ali ciljna grupa u praksi nailazi na velike probleme.
Za kraj i jedno od pitanja koja često sebi postavljaju ljubitelji domaće košarke. Zbog čega se uopšte igraju sva takmičenja ispod regionalne ABA lige? Svedoci smo čestih štrajkova igrača ekipa koji ne primaju ni plate ni stipendije. Dvorane su uglavnom prazne, a u sredinama gde ima publike po pravilu se karte ne naplaćuju. Uprkos svemu tome, postoje i ljudi u košarci koji su redovno plaćeni za svoje poslove. Sudije neće započeti utakmicu ukoliko ne dobiju "keš" pre početka. Delegati takođe, uz njih i pomoćne sudije, ljudi iz organizacije meča... Savez redovno naplaćuje svoje takse, kazne... Zbog koga se igra košarka, da li zbog publike i igrača ili zbog finansijske stabilnosti "pratećih" ljudi u košarci? Ko je kriv za činjenicu da je svuda u regionu, koliko god loša bila, situacija bolja nego u srpskoj klupskoj košarci. Dokaz za to su srpski igrači koji masovno igraju u ligama Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine... To su države u kojima je takođe krovna regionalna liga, pa opet domaća takmičenja imaju kakav takav smisao...
Kada će odgovorni konačno krenuti da rešavaju nagomilane realne probleme srpske košarke?
(foto: KSS)
.jpg)
