Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 02.Jul.2017, 15:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Zrno časti

Poslednji put sam sa crkvenog tavana sišao kao učenik OŠ „Dositej Obradović“ imao sam kao dete horovođe imao pristup crkvenom tavanu. 

Bilo je i drugih načina da se uđe u taj tajanstveni prostor, neko je bio rod Purićovima koji su barem u dve generacije bili crkvenjaci i pojci, pa je sa njima mogao ući; onima koji su se zamomčili bilo je dopušteno da zvone, doklen smo mi živeli u velikom strahu i od pajvana i od veličine zvona. „Ne bi mogo ni zaljuljaš zvono, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << a kad bi ga i zaljuljo, pa kad ne bi propustio pajvan kroz šake, zvono bi te odvuklo gore i razbio bi ti teme...“

Crkveni tavan.

Moj baba u braon odelu na štrafte, članovi hora isto svi svečano odeveni, za Božić u burkama sa straganim kragnama, svi su sveže obrijani, nekog je Slavko Mišpopin namirisao i kolonskom vodom, i jasno je da dan nije običan, hor je pevao samo za neki veći praznik, dole preko tavanskog zida debelog više od pola fata zavirnuo bih kako muškarci i žene odlaze svak na svoju stranu crkve (za praznike ih je bilo podjednako, dok su na nedeljnu službu odlazile mahom žene, starije, uniformisane u crno, neke i u novim pačnama, sa neizostavnim maramama: mislim da nisam čuo izraz „crkven čovek“, samo „crkvena žena“).

Baba je od pope Marjana bio dobio papir na kojem je tamnozelenim mastilom pisalo šta peva hor, šta pojac, a šta sam sveštenik, ali sam ja zbog rukopisa koji je bio savršen prisvojio te didaskalije, što nije horu i horovođi uopšte smetalo: pa ceo program hor je naučio bez ijedne napisane note, bez ikakve hartije na kojoj bi bio tekst, kako tako lepo pevate u tri ili četiri glasa, a sve to iz te usmene, nevidljive partiture. Ako je sveštenik imao nešto opširnije da otpeva, u horu je kružila flaša sa rakijom, kuma-Stojan bi u pola glasa rekao nešto što bi izazvalo smeh, horovođa bi ih utišao tek kad bi bi se primakao trenutak da odozgo zapevaju „Tebje Gospodi“, nisu iznad nota imali napisano „fresco“, ali su tako otpevali, zvonko, iskreno, i ne bogobojažljivo, nego slobodno, kao da pevaju nekome sebi ravnom. Znao sam da će svaki visoki ton dosegnuti, pevali su iz celih tela, samouvereno, kao kad treba baciti snop uvis.

Baba je pevao posle Oslobođenja u Domu JNA, rat je bio prekinuo njegovo školovanje u Vršcu, gde je bio pošao u crkveno-muzičku školu, o čemu svedoči slika sa još jednim pitomcem, imaju jednake jednostavne sive mantile, i jednake đačke kape, a iza njih pozira lično Vladikin dvor, međutim je školovanje otpočeto desetak godina pre toga, na samoj razmeđi dva svetska rata, da, mogao bih reći da je baba imao privatnog učitelja pojanja, kad to ne bi bio Zlata Šušakov, koji je svog sina Stevana i mog budućeg oca pro bono pripremao da jednog lepog dana postanu pojci; učenici su što zbog uzrasta, što zbog nepoznavanja simvola vere, što zbog nerazumevanja crkvenoslovenskog jezika padali u krize, pa je Zlata morao da im gradivo učini pristupačnijim: „Ajde, nije to tako teško, to vam je kao: ‘Čisti baba ulicu/Natrćila g....’ Solisti bi se zakikotali, Zlata bi im dao voljno, imali su vremena, tek ih je čekala mladost, i čekao ih je rat, pa ženidbe i silna godišnja doba koja će sve brže ustupati mesto jedna drugima, i već su bili ušli u osmu deceniju života kad je čika Stevan poverio babi kako mu se sve više iz prošlosti vraćaju tropari i jektenija, kaže: “Ja sad, kad sam sam, odjedared počnem da pevam ‘Iže heruvimi’, kao što bi neko pevo bećarac…”, a školski drug će: “Okaješ bar neki greh, šta imaš od bećarca…”

Tek će mi u gimnaziji stari Grci potvrditi da je čovek mera svih stvari, drug Tito je u čitanci bio božanstvo, a deda mi za moj novi bič kaže “nema ni Tito taki”, Zlata je u crkveno gradivo ubacio stih iz poskočice, stari Purić je najstrožem popu, Nikoli, na pitanje poznaje li tipik, odgovorio: “Ja jel poznajem tipik? Ja znam kolko eljuga ima na tavan.”

Na tavanu je i crkveni sat, njegovo zemaljsko telo, u posebnom uvećanom šifoneru sa staklenim vratima, kao poslednji primerak izumrle vrste, koji i zna i ne zna da je sam, ono što se spolja vidi na tornju, i što se zove sat, samo je njegov produžetak, njegova takoreći zastava, dok je on na tavanu; noću; dok fijuče severac, ili dok se čuju žabe za Tamiša, sam sa pogledom na uvek iste tri pletenice koje vise sa naših zvona: velikog, srednjeg, i malog.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...