Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 16.Okt.2016, 22:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Ženidba i udadba

U svojim ranim radovima naučno sam se pozabavio svadbom, i to u svim njenim razvojnim fazama, od ugledača do pogačara; „Ala naše zamalo bejaše..."

Ali nije u svim slučajevima i nije u svim razdobljima sve uvek bilo velelepno i živopisno, bivalo je da devojku ugrabe ili da ova pobegne, grabež mi je kao detetu zvučao prilično hajdučki, haramijski, ili pak janičarski, ali i tada je devojka pristajala da bude ugrabljena, iako je imala tremu iskrala se sa prela, ili se >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << jednostavno nije vratila kući iz dućana, nego se predala dragovoljno otmičarima, mladoženji, njegovoj braći i komšijama raspoloženim da se odupru poteri koja se očekuje tokom iste noći ili čim svane. Ovome se pribegavalo ako roditelji nisu bili radi da im mezimica pođe u tu kuću, i ne zato što mladoženja nije zadovoljavao njihova estetska merila, nego zato što je siroma, što ima braću, što mu je mati uljava, što mu su i otac i deda-stric pijanice, a brat prostulj...

Grabljenje i bežanija bili su zgodan način i da se izbegnu troškovi svadbe, niko mi to nije priznao, ali podozrevam da su mnoge od ovih otmica poizdalje utanačene i zapravo blagoslovene sa obe strane, te i ovo svrstavam u narodni običaj: roditeljima ili braći otete devojke predstoji učešće u vazda istom igrokazu: vođa tima ponese i čobanski štap kojim odlučno lupa po kapidžiku drskog mladoženje, braća zaktevaju da se njina seja smesta oslobodi te da se dok nije prekasno vrati uvređenim i osramoćenim roditeljima, preskočila si stariju sestru, kaže joj se, ako ima makar sestru od strica koja je od udadbe digla sirota već i ruke...

Ne znam koga je sve moj otac angažovao da se suprotstavi mojim budućim ujacima i njihovim saveznicima, na barikadama su bili Steva Kurjački i Bića, to znam iz priče, kad budem pisao autobiografiju mogu reći: „Na početku beše otmica..." A čim planski propadne oslobodilačka akcija, jer zanemarljiv je procenat devojaka vraćenih pod roditeljski nadzor koji biće otad mnogo stroži, mladini se po pravilu vraćaju svojoj kući i svojim poslovima koji nemaju ni početak ni kraj, svi su jedno vreme nabureni, neki do Božića, neki bogami dok se ne rodi dete koje iako nepismeno stavlja tačku na zvaničnu, takoreći svečanu zavadu svojih predaka i rođaka, tek novorođenče pušta taj brak u svečani opticaj, svi se pomire, pojavljuje se i miraz, soba stvari, štafir i nekoliko lanaca zemlje, koje su u sezoni hladnog rata obrađivala i sa nje ubirala letinu mladina braća i otac kome je ta propisana uvređenost uveliko dodijala.

Da ne potičem ja iz antifašističke porodice, ali koja je bila siromašna? Strogo uzev, potičem iz obeju porodica, pa ako su Bača i deda Giga Japelini imali sto lanaca, a moj deda Ljuba Krstin dvanaest, poreklo mi je bilo da kažemo mešovito, ali moja mati je imala tri sestre i tri brata, dok mi otac beše jedinac; drugo, veleposednici su između dva rata bili kupili vršalicu, za vlastite natprosečne potrebe, ali i za uslužnu delatnost kakvom se bavio deda Joca Tešin, poslednja reč tehnike bila je izgleda kupljena na kredit, i baš u to vreme novci su se promenili... Bio sam zaprepašćen kad sam u oslobođenoj FNRJ to čuo: kako su se novci promenili, pa nije to jelo da prokisne, ili bundaš koga napadnu moljci...

Ne znam da li su moji preci pravili velike svatove kad je dvadeseti vek bio još nov, delilo ih je pedeset godina od trenutka kad će i Farkaždin dobiti svog jedinog fotografa zvanog Toković.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 19.20.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...