Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 28.Nov.2015, 21:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: U mom selu dobri ljudi

Okrećem novi list! Ispada da dopisnica (na koju niko živi ne odgovara) stiže samo iz Farkaždina, šta je sa selima izvan kapetanije čije sedište beše u Perlezu, dok smo kao militarci bili predziđe Evrope i branili hrišćanstvo?

Dobro, evo, šta se desilo u Samošu.

Dok se Crvena armija oštrila da oslobodi Beograd (Petrovgrad beše slobodan već dve nedelje), moj se brat Perica, kako i priliči švigarcu, odavao, dim po dim, nikotinu; otac mu rekao, smeš da >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << ideš gore (up town, centar), al' kad se vratiš, probudićeš me da vidim jesi pušio...

I evo šta će mi docnije pričati zavisnik, žrtva umerenog, dogovorenog kućnog nasilja: „Vratim se ja posle ponoći, probudim ga, duni, ja dunem, on me ošamari... I tako svake noći, ja njemu dunem, on meni šamar..."

Ovo bi na umu trebalo da imaju svi koji se sa mukom odvikavaju od duvana, nije se te strasti lako kurtalisati, ali nije bilo tako lako ni steći naviku, i za to se ljudsko pravo morala platiti cena: ko je u ono doba mogao zamisliti da će pušači biti progonjeni surovije nego bogumili u vreme našeg voljenog Nemanje!

Perica je živeo i u Orlovatu, gde je imao ćurčijsku radnju. Odnese jedne zime šubare u Beograd, kod Cvetka bude razočaran i tražnjom i cenom, vrati se sa kompletnim espapom, vozom, u Orlovat, kod Seklića rešteracija otvorena, poneki putnik Jugoslovenske železnice koji ima kuraži da napusti peron dok čeka drugi voz, i mesni živalj, koji ima još sat ili dva pre nego što će početi da namiriva: vesela braća, žalosna im majka, da ih sa brežuljka pored pruge gde je orlovatsko groblje samo vidi Uroš Predić!

Šubare nisu poskidali, iako je toplo, paore ćeš videti gologlave samo kad obeduju ili kad neko umre, šubare su im što bi Marks rekao moralno amortizovane, ali još služe za svakidan, ućebane, učetlaisane, neke pomalo i olinjale; bez ikakvog upozorenja poskida im hrabri ćurčija šubare i ubaci ih sve do jedne u bubnjaru, iz džaka im razdeli nove primerke - teško je posle pedeset godina pouzdano kazati je li ovo rekao Ivan Pipiš ili neko drugi: „Majku mu, svaki dan sam kod Seklića, i taj dan baš ne odem..."

Perica će se preseliti u Beograd, Bulevar Revolucije 192, gde će mu biti i radnja, tu bi ga spopala nostalgija, pogotovo ako bi pred kraj radnog dana popio neku, i počinjala je njegova banatska odiseja: Samoš-Orlovat-Farkaždin-Čenta-Beograd, opel-kapitenom lično upravlja, uz nos Zakonu o javnom saobraćaju: „Danas moram da obiđem sve moje rodove..." Od njega sam jedino čuo pesmu „U mom selu dobri ljudi", gleda u svoju tetku, a moju babu, dok peva „svi valjani osim mene" – „Uf, kupala sam te kad si imo šes' nedelja, na koga si, ne znam, dobro da te Stevika ne vidi..."

Biće o Perici još reči, ne samo zato što je jedini zanatlija u istoriji moje rodbine, nego i zato što je njegov život bio primer nenasilne samovolje. Kaže mi snaja, Mica (tad oni imaju već po pedeset godina): „Znaš da ti je brat postao pecaroš?!" – „Pecaroš?! Ne mogu da ga zamislim ni da kupuje udicu..." – „Pa nije ni kupio! Ide sa društvom, ustaju u pet..." – „Pa jel mu neko pozajmi pecaljku za taj dan?" – „Ne, ni ne pravi se on da peca, njemu je društvo najvažnije..."

Eto, mnogi je sportski ribolovac pozirao sa somom koga s mukom drži dok mesni fotograf stpljivo namešta blendu, a nekoga pamtiš baš po tome što je u ribolov išao praznih ruku, a tako se i vraćao.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...