Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 31.Okt.2015, 21:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Smrtna opasnost
Život je smrtna opasnost, detinjstvo svakog ravničarskog deteta protiče u nabrajanju svega što bi ga moglo koštati glave i u merama predostrožnosti radi izbegavanja najgoreg: „Ne skači sa štigna, strunićeš se!“, „Ne valjaj se po žitu, upašće ti zrno u uvo i bog otac neće moći da ga izvadi, oćeš da ti proklija seme iz uveta?!“, „Ne sigrajte sa ključom što se čupa slama, Ivanu je taj ključ prošo kroz obraz, jedva smo ga izvukli, imate loptu!“, „Gledajte pa s otom >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << loptom razbite kome prozor!“, „Mante si ti strela, isteraćete nekom oko!“, „Ne smeš još napolje, sinoć si mio kosu, i danas bi već na mraz!“, „Ne pi(j) ugrejan vode, nikad kad si ušmuran - ni gutljaj!...“ „Kud ćeš sam nautrine, oćeš da te ukradu Cigani?!“, „Nejdi zimi na Tamiš, naićeš na vrućac...“, „Ne plivaj tamo di ti je voda preko glave, nego samo tamo di dostaješ, uvatiće ti ili grč ili vir...“, „Nemoj da zvoniš u crkvu, još si mali, ako ne pustiš pajvan nego ga stisneš, može da te odvuče gore pa da razbiješ glavu...“
Tabu nepijenja vode posle trčanja bio je jedan od najjačih i bio je dugo na snazi; nakon iscrpljujuće utakmice čekali smo i po pola sata pre nego što bismo otišli na česmu, naši stari nisu pet para davali na opasnost da dehidriramo, samo je bilo važno da nas voda ugrejane ne preseče. Mile Arvatov je jednom rekao da on neće više da čeka, i pio je vodu koju je sam sebi jednom rukom pumpao u dlan druge ruke, niko nije hteo da mu bude saučesnik i on se sit napio, ode Mile, mislio sam, ali su kobne i sigurne posledice izostale. Pa ipak, više smo na to gledali kao na čudo, nego kao na putokaz da i mi stavimo glave na kocku.
Jedne zime, na drugi dan Božića, moj otac i stric su terajući ne znam više zašto krave iz Sakula u Farkaždin propali kroz led u Tamiš, propale su zapravo krave, ali su se i njih dvojica spasavajući marvu lepo pokvasili, šta će sad biti, mislio sam, đavo im je organizovao vrućac, s druge strane, nema potrebe da neko nagraiše na drugi dan Božića, uglavnom su se njih dvojica, možda i usled prekaljenosti tokom NOB-a, izvukli, nisu dobili ni gripu.
Tociljanje po Tamišu nije bilo dozvoljeno, osim starijim maloletnicima, imali smo dolju, u kojoj je leti bilo vode do kolena, to bi se zimi smrzlo do dna, i naš lični Tivoli bio je danonoćno otvoren od novembra do marta. Šlicuge behu jednožice (u obliku današnje toblerone čokolade, uz jednu ivicu ide žica prečnika šest milimetara, imaju vezove od ličine), postojale su i dvožice, koje delile su se na niske i visoke, ali ti je za njih bila potrebna palica sa metalnim šiljkom na kraju), uglavnom, jednog popodneva prolaze Ljubiša i Ignjat kroz dolju, nose večeru dedi koji je živeo u mislim Malom sokaku, jedan od njih, sa ručkonošom, pozajmi nečije šlicuge da pređe preko dolje kao što danas neki Njujorčanin prelazi na rolerima preko Tajms skvera, padne, ruškonoša odleti na jednu stranu, zakopac na drugu, krompir i meso na treću, priskočimo svi u pomoć, pa nije palo u prašinu, ni u blato, ni u pesak, led je čist, meso je bilo u vidu kockica, krompir je ostao ucelo, jedino smo pred čorbastim delom bili bespomoćni, ne morate ovo da kažete dedi, mi nećemo nikome da vas kažemo, i zaista, evo, prošlo je pedeset i šest godina, i tek sad sam ovo obelodanio.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
