Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 04.Dec.2016, 18:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Smederevac
Tek sad vidim koliko se istoričari zlopate da odaberu međaše i vododelnice među epohama, tek otkako se i sam neovlašćeno bavim povešću, pa bila ova i samo seoska i porodična, shvatam koliko je teško odrediti događaj nakon kojeg život hvata novi azimut: činilo mi se da je istorijski prevrat bila elektrika, potom sam bio ubeđen da je to kupovina radija („Tesla" je koštao četrdeset hiljada, koliko i jedna junica, te je babi, kad je pošao u Beograd da ga kupi, moja mati zašila >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << unutrašnji džep sakoa, gde mu je bila gotovina, i najstrože mu zabranila da se u vozu raskomoćuje), da, prethodni život, bez vesti, bez pesama, bez vremenske prognoze, bez „Vesele večeri" i bez besmrtnog izveštaja o vodostanju, ne znam ni čemu je služio ni kud je vodio, ali polako, biće još kupovnih stvari - traktor, veš-mašina...
Ipak, u ovoj fazi moje istorijske i istoričarske svesti, rekao bih da je kupovni šporet prekretnica. Ne znam kad su naši staari sa ognjišta prešli na zidani šporet, ali verujem da je potonji odolevao stotinak godina, kako i ne bi: živeli smo od zemlje, i sve nam je bilo od zemlje, pod u sobama, furuna (koja se ložila iz druge prostorije), krčag, pojilo za pačiće, zašto i šporet ne bi bio ekološki? Možda nije bio baš od naboja, neka je bio od cigle i šamota, ali šta je i cigla nego zemlja sa Selišta, pečena na mestu tvorbe - na obali Tamiša, podno Jamura i groblja.
Zidani šporet zatekao sam kao što sam zatekao vinjagu u baštici, kao što sam zatekao zvuk klepala na Veliki petak, merdevine iznad jasala za konje, utrine sa ćurkama koje su poput robijaša vukle bezmalo polutinu ciglje, vezanu ličinom za tanki njihov gležanj, da ne bi otišle izvan vidokruga vlasnice; nisam se pitao otkud taj šporet, ni kako se zida; vrata su mu bila plekana, sa istom takvom rezom, koju si kad se ugreje, a ugreje se odmah, imao otvarati šapurinom, vlažnom opiračom ili drugim predmetom koji ne provodi toplotu baš tako revnosno kao plek.
Vrata na rerni su bila od duplog pleka, gore je bila tučana ploča, ringle su se mogle skidati po želji, oko središnje ringlice bili su pljosnati prstenovi, koncentrični i precizno iskovani; to je sve bilo kupovno, i ne znam odakle je stiglo - iz bečkerečke gvožđare, ili od kovača.
Promakla mi je javna rasprava o kupovini smederevca, uglavnom smo jednog lepog dana upregli Manci i Sajku, pa preko skele, pravac Idvor - najbliže ljudsko naselje u kome su se prodavali emajlirani šporeti; dućandžija nije robu otpremao na adresu kupca, ali tri kilometra i jedna reka ništa su za nas, ako smo novčani! Kad smo na izlasku iz Idvora smotali levo prema skeli, moglo nam se da na razmeđi srezova, pančevačkog i bečkerečkog, malko i zapevamo: „Šporet Smedereeevo/Danas kupljeen evo".
Smederevac je bio u kavezu od neobrađenih, ali novih i jednakih drvenih letava, i deda će ih pažljivo otkivati, jer takve baskije nećeš naći na svakom koraku, gledali smo kako se iz velike drvene krletke pomalja, kao da se rađa, čudo bele tehnike; prvu zimu proveo je u sobici gde su baba i deda spavali, ta je prostorija odjedared postala najmodernija u kući, i nevoljko sam uveče odlazio u našu sobu, gde je petinu prostora zauzimala furuna, sazidana verovatno kad i sama kuća, dvadeset treće, a koja je bila molovana istom mustrom kao i zidovi, imala je čak i štrafte, samo je od naslanjanja ukućana u ovčijim grudnjacima i štrikovima bila umereno učetlaisana.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
