Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 05.Mar.2017, 19:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Rekvijem za višnju
Ni u čemu nismo posle Oslobođenja oskudevali osim u novcu. I, dobro, u stvarima koje kraj najbolje volje nije bilo mogućno stvoriti u domaćoj radinosti, usled čega su se zvale kupovnim, a kupovane su samo kad se moralo, i kad bi ko uzmogao.U Zemprozu, kome si mleko, repu, bikove i svinje predavao, radilo se dakle o kupopredaji, imao si najpre dugo da čekaš na obračun, koji bi svaki put volšebno pokazao da ti ne pripada bezmalo nikakva zarada, apciguju veštačko đubrivo koje si uzeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << od njih, seme, i ispada ili nikom ništa, ili nešto malo kapne u džep takozvanog koperanta - jedno „o“ bilo je dovoljno.
E, jedne se godine pojavio verovatno koperant nekog kombinata koji beše ovladao pravljenjem vitasoka, kupuje višnje i plaća na licu mesta. Trojica mojih junaka, otac i dva sina, sva trojica naklonjena alkoholu (a koji baš zato nisu baš mogli dobijati na veresiju, ni u birtu, ni u dućanu: mrska rima ČAST SVAKOME – VERESIJE NIKOME visila je uramljena u stotinama kafana sa crnim patosom koji uvek miriše na hladovinu i pivo), imaju višnje u bašti, ali se baš tog dana nebo otvorilo, ceo dan lije, nakupac će da im ode, a potop ne prestaje. Sede, turobni kao ukleti u šupi, da bi u nakon frtalj sata, bez reči, ustali, sva trojica - testera, i pravac bašta, nesrećnica kojoj je to bilo suđeno beše dovučena u šupu i tu obrana, ne znam kome je od njih trojice palo u tal da po kiši odnese dva ili tri vedra višanja nakupcu.
Ali je otac bio gorko prevaren u rano letnje poslepodne, morala je biti nedelja, jer je dan bio blještav, a baba nije bio na njivi, doneo sam bio kući flašicu jupija i popio možda trećinu, vidi baba kroz otvoren prozor da se približava otac iz višnjevog sada: „Ej, baš dobro, peko sam rakiju kod Šinge, da probaš...“ Flašica je zelena, ali to ne pobuđuje nikakvu sumnju, jer se rakija sipa i u pivske i u bilo koje flaše, nazdravi on dostojanstveno, jer ne treba prosto da pije, nego da nastupi i kao veštak, samo što je prineo grlić ustima, ispljunu to pola gutljaja kao da je okusio petrolej ili sirće: „O Boga ti Dušinog, pa ovo slatko, kocka, kokta... uh“, briše usta i jezik rukavom, malo se i polio po košuljanki od naglog trzaja, meni isto nije pravo, nisam načisto šta bih sa ostatkom, ali ako nešto može da te razgali ma i jedan minut - ne gleda se šta košta.
Mlađi sin je diner sa mojim stricem Živom, zbog nečega večito kašljuca, a ne čuje dobro i suglasnici su mu skoro uvek bezvučni, Kurjački imaju velik vinograd i podrum, a sami ne piju, zabranio im lekar, to je sve što sam znao o tom fenomenu, uglavnom imaju i vina i rakije na prodaju, mog junaka zanima rakija, popije čašicu-dve u podrumu, tobože za probu, iako mu je roba poznata, doneo je svoj satlik, Živa mu nategačom natočio tih četiri deci, prati ga ka kapidžiku, kupac mu stavlja u ruku novce i ubrzava korak, Živa zastajkuje, broji i kao što je očekivao vidi da nema dosta, na šta će mušterija ne osvrćući se i ne zastajkući: „Dobićeš rena!“
Gleda od duga vremena ovo možda i koje gradsko čeljade koje ne zna da ren uspeva bez ikakve nege, zato ga moji junaci imaju u bašti gde je bila i višnja, ren je u selu takoreći besplatan, Kurjački naravno imaju, kao i svi, rena, ja ovo ispričam mom bratu Ljupčetu kad sam se došao u Beograd na takozvane studije, prođu silne godine, ja sviram na „Beloj lađi“; Ljupče navrati sa prijateljicom, sednu za šank, ja mu za druge neprimetnim klimoglavom dam do znanja da kuća časti, ceh pokriva onaj koji trenutno bolje stoji sa gotovinom, moja će rečna šihta po obychaiu peterburskomu da se otegne u nedogled, njih dvoje posle ponoći odlaze, ne pratim ih jer sam usred druge strofe, ali čujem Ljupčeta: „Dobićeš rena!“
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
