Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 16.Feb.2017, 23:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Privilegija
Ne znam koliko mi je moglo biti godina kad sam na poklon dobio traktorsku gumu, kao mlađi maloletnik navadio sam se da odlazim u zemproz, tačnije u radionicu gde je čika Dragomir opravljao zadružne traktore, ne znam gde je pripadnik naše manjine naučio zanat, ali od tri životne staze kojima su njegovi sunarodnici najradije polazili on se opredelio za mehaniku (druge dve su muzika i trgovina krajnje mešovitom robom, od kerefeka i perja do konja, da, moglo bi se reći da su Romi trgovci >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << pokretninama).
Ne mogu da prizovem sećanje na moj prvi dolazak u radionicu gde sam prvi put video francuski ključ - ko bi rekao da je to francuski izum, što Srbin izmisli, Švaba napravi, to je zakon u čarobnom svetu inovacija, ali posreći se nekad i trećim narodima da nešto oni prvi patentiraju, uglavnom sam ja kao kakav dobrovoljni šegrt dolazio danima i gledao šta čika Dragomir radi, spreman da mu nešto dodam ili pridržim. Farkaždinci koji su na sve stvari komplikovanije od sadžaka ili naćava gledali sa nerazumevanjem, dali su čika Dragomiru nadimak Čarakalo, bilo kako bilo, čovek koji je suviše znao poklonio mi je unutrašnju traktorsku gumu, rashodovanu, ali još celu, pa sam na Tamiš odlazio sa gumom na ramenu, elegantan kao odžakar, ili bih je nosio okačenu oko vrata: seoska verzija turiste kome Tahićani na rastanku vešaju oko vrata venac, dirnuti i blagodarni što se tako fini gospodin udostojio da kraj tolikih bližih destinacija dođe kod njih, samo je moj venac bio veći, i bio je crn.
Ne mogu da prizovem trenutak u kojem dobijam gumu, ne bih se usudio da tako nešto ištem, a opet, kako je čika Dragomir znao da će mi ulepšati tri ili četiri leta? Prilikom upotrebe vodio sam računa o oštrom ventilu koji je zbog prvobitne gumine namene bio okrenut njenom središtu, a mladohedonista bi više voleo da je ventil gledao napolje, da je štrčao sa strane, možda je guma bila i od prikolice, bila je jednosed, jednolež, imati fotelju u vodi bilo je veliko, na suvom je niko nije imao, kad sedneš u nju i odveslaš rukama do sredine, želiš da se to poslepodne nikad ne završi: kao što pramenovi belih oblaka plove nad tobom bez ikakvog napora ili pogona, tako tebe voda nosi, sa desne strane su ti vrbe, vršnjakinje hrastova u Srbiji i maslina u primorju, s leve strane krošnje topola, zasađenih u drugoj petoljetki. Isplovim tu gde je sada most, a to se zvalo Kubik, i gle, već čujem razgovor žena koje na savijutku zvanom Šljunak peru veš, nastaviću do Selišta, gde, kao u bukvaru, jedni peku ciglu, jedni rede vunu, treći kupaju konje, četvrti dolaze po pesak…
Pozajmljivao sam gumu drugima, nevoljko, ali nisam pribegavao drevnoj mudroliji da se bicikli, žena i guma od traktora nikome ne daju, nekoliko leta klizio sam u njoj pored običnih, golorukih plivača, kao neko ko je uživanciju podigao na viši stupanj: guma je bila kao jedrilica nadomak plaže, pune kupača kojima je već i to što su došli na more veliko.
Ne znam šta je sa gumom bilo, za razliku od moje prve plastične lopte koja je skončala na boci divljeg bagrema, darodavca pak vidim u plavoj radnoj odeći, na glavi kačket: nosite vi, paori, vaše šešire i vaše šubare, meni kao proleteru više priliči kačket. Setim ga se, garavog i nasmejanog: jedan ili dva zuba bili su mu napola presvučeni nečim metalnim, ali što mi nije izgledalo kao zlato, nego kao srebrnobela legura koju je nezamislivi i neidentifikovani zubar rastopio ne zna se gde. Ne znam je li čika Dragomir bio u zarobljeništvu, ali mi se danas to čini kao rad logorskog stomatologa: fašisti su opravljali svoje robove, kao čika Dragomir traktore i kosačice.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
