Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 14.Maj.2016, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Predškolski odgoj
Kao što nismo imali lekara, apoteku, asfaltni put, tako nismo imali ni zabavište, nego smo do predškolskog znanja dolazili kad bismo izišli da se sigramo, prosvetljivali su nas oni koji već dobrano behu zabrazdili u osmoljetku gde su se upoznali sa heliocentričnom teorijom, ali i sa mnogim podacima podesnim za kviz na utrinama: „Šta je najbrže na svetu?" – pitao bi Mile (četiri godine stariji od mene, a čak sedam od Živka Tomašovog). „Voz!..." - „Trkački konj!.." - >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << „Limuzina?!" - „Avion!!!" Ispitivač vrti odrečno glavom, neiznenađen našim promašajima: „Um! Najbrži na svetu je um!" Vidi i sam da ne znaju svi šta je um:"Um ti je mozak, a misao je najbrža na svetu! Brže ti možeš nešto da pomisliš, nego što avion može da uzleti, da leti i da sleti!" Naučni podatak primili smo sa rezervom i čuđenjem, i danas pomislim: važi li ovo i za mene i za svakog homo sapiensa?
I na pitanje šta je najveći pronalazak čovečanstva nije stigao nijedan tačan odgovor: svi smo bili ubeđeni da se odgovor krije u onom što je nauka nedavno otkrila, pa smo tu i tražili svoju šansu: „Lokomotiva?" - „Telefon?" – „Lenger! Vidi ti pluća kroz kožu i kroz rebra!" Tačan odgovor bio je: točak!
Nismo bili u stanju da zamislimo ni pronalazača ni svet u kome još ne postoji točak: čistiš na primet štalu, nafiskaš kolica do vrha, i kad treba da ih odguraš do đubreta, na prednjem delu, gde ti je sad točak stoji na osovini nešto četvrtasto, kao metalni ram za pčele, jedva se okreće oko osovine, i to samo kad mu donja stranica zapne za neku džombu, ili upadne u rupu, taj se četvrtasti okvir okrene, ti samo što ne dobiješ bruh, a đubre samo što ti se ne prospe pre vremena!
Ljudima je bilo potrebno nekoliko hiljada godina da otkriju točak, to li je taj um, izgleda nije oduvek najbrži na svetu: pa imaš točkove na kolima, napred manji, natrag veći (tek u vesternu, od kojeg nas deli nekoliko godina, videćemo jednake prednje i zadnje točkove, ali će se u bioskopu paoci ponekad okretati i unazad); imaš točak koji teraš po prašini, a koji je u svoje bolje doba bio obruč na buretu; ima točak na singerici; i tocilo zar nije malo širi i masivniji točak koji jedva okrećem kad deda prepuši na njega kosu, pa točkovi na vršalici, četiri dole i jedan koji tera treš pomoću kaiša, točak od bunara, kolečka za plug, sa dva nejednaka točka, točkovi od bicikla: i samo ovo prevozno sredstvo stariji ljudi zovu točak, oživljavajući tako uspomenu na pretka koji se prvi dosetio da odelje nešto okruglo ili da odabere neki okruglasti kamen, pa da pomoću trske i peska u njegovom centru probuši rupu.
Ja sam voleo onoga ko je pronašao kolamast, ili kolomast, za nju je postojala posebna kantica bez poklopca, ta se posuda dopunjavala u dućanu ili kod kovača, na zidovima joj je stalno bio zalepljen tanak sloj prašine ofarbane u crno: točak baba smakne sa osovine koja ispod kola sevne u svojoj belini, čistoti i savršenstvu, kao da pripada nekom drugom prevoznom sredstvu ili epohi, kost u sušenoj i dopola odeljanoj šunki; namažem je tankom drvenom daščicom ili rashodovanom varjačom, i nema više cijukanja, cviljenja ni škripe.
Najveći pronalazak pravio je naravno i probleme: deda Steva Kurjački se na kolima vraća iz Livada, u susret mu dolazi njegova vršnjakinja baba Jeja, ide peške i gleda pred noge, šta je bilo, traži čiviju koja je njenom Zvezdanu ispala kad se vraćo sa njive. „Šta ćeš", kaže deda Steva, „ko nema u glavi - ima u nogama!" – a baba Jeja će: „Ta ni noge mi ne valju!"
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.15.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
