Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 23.Okt.2016, 23:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Mali rat

U Prvom svetskom ratu nije moja porodica mogla bog zna kako da se istakne, deda Bača mi beše mobilisan da se pod austrougarskim barjakom bori protivu ruske braće, kojoj se braći on naravno predao, tako je to, nemajući nijednog solunca u familiji usredotočio sam se na Drugi svetski rat gde sam imao jednog učesnika, jednog ratnog zarobljenika (nije za podičiti se, ali i to je učešće, četvorogodišnje), i istrajnu simpatizerku koja je, premda i sama samohrana, i sa samo jednim konjem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << usled čega imala je sprezati sa drugima da na vreme uzugari, hranila i čuvala partizane; od triju učesnika baba je najčešće i isticala svoje ratne zasluge, za četir godine nikog nije odala, ništa nije priznala, te ju je jedinac jedared imao prekinuti: "A ti si baš znala di je Vrhovni štab, i nisi kazala Nemcima..." – "Pa nisam znala za Vrhovni štab, al' sam znala da ste ti, Duša Torački, Đoka i ovi drugi očli u Srem..." – "Pa znao je to Špiler i bez tebe..."

Babu sam pitao je li ubio nekog Nemca, ne zna, kaže, pucao je iz rova u pravcu odakle su pripadnici Vermahta izgleda isto pomalo naslepo pokušavali da nekog od naših liše života, tja, najviše bi mi odgovaralo da je lakše ranio Hitlerovog potpukovnika, i da je tako oslabio borbenu gotovost barem tog korpusa, a da se taj oficir oporavio, zna ko ga je ranio u levu podlakticu, i zove nas 1957. godine u Nojštat na berbu grožđa...

Vreme provedeno u NOB-u priznato je mom babi kao služenje vojnog roka, smenjivale su se žetve, svinjokolji, socijalističke slave, Male Gospojine, smetovi, suše, početkom sedamdesetih pređoše paori na traktore, mi kupismo neprežalni crveni zetor, ali poče i hozhednie po mukam, polaganje vozačkog ispita i pomor Farkaždinaca na bečkerečkom poligonu, ispred dućana se analizira koliko je ko puta pao, pitaju babu kad će on da polaže (jer smo motornim vozilom uveliko ilegalno upravljali, čak i ja, gimnazist molodoi), kad će on: "Imam ja položeno!" – "Ti? Pa kad si polago?"

U to vreme je zaista bilo vozača koji su se dozvole domogli u JNA, da bi vozili kamione marke TAM, a neki, poput Velje Lipinog, i sam tenk, te će pitani: "Položio sam kad sam bio u Armiju!" Tajac. Tu je i Živko Belićov kome je lagarija ponajviše namenjena, kad god dublje razmišlja Živko gleda u zemlju i radi bolje cirkulacije vrti glavom, nakon par sekundi čuje se njegov bariton: "Čini mi se, meni, da kad si ti bio u Armiju nije postojo nijedan traktor!" Smeh, nazdravljanje flašama zrenjaninskog piva, sve su braon, sa onih hlađenih u plekanom buretu etikete same spadaju, zelene boce bile su prirodna retkost, pivara je imala konzumenta koji je pio samo iz zelene flaše, da li je to bio čika Čeda Torački, ili neko iz Velikog sokaka, ko bi nakon tolikih noći, dana, godišnjih doba i decenija smeo da se zakune?

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 19.20.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...