Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 28.Maj.2017, 15:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Konjsko pitanje
Kako to da u vesternima junaci moraju da uhvate i ukrote mustanga, da ga mic po mic pripitome, doseljenik vija po preriji divlju ćušakinju, sa sjajnom dlakom boje toluzine i grivom skoro belom, koja bude uvređena i postiđena kad je laso prvi put naglo zaustavi, možda je čak i sruši, a mi otkad znamo za sebe imamo pitome konje, kojima smeš da priđeš i otpozadi kad namirivaš? Ako neko niži rastom treba da mu prebaci am preko glave naš se konj predusretljivo sagne, moje poštovanje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << naši su konji pa neću reći oduvek pismeni, ali znaju da „dura“ ili „ajde“ znači polazak, da je komanda stop „oooo“, vikneš li „čakaj“ dok vuku drljaču, valjak ili sejačicu, oni će pod uglom od petnaest stepeni otići udesno, na zapovest „ot“ ili „ote“, skrenuće isto toliko stupnjeva ulevo; retko se sa sica začuje naredba „curik“, ali dođe i do toga, tada konji pomoću ogrljina i rude - koje služe da ih kola nikad ne sustignu ma koliko brzo oni kasali ili išli zbrega - kola guraju unazad: znadu da se curuknedu.
Što ti je Evropa! I Azija doduše! Konji su pripitomljeni pre stare Grčke, kad su videli da je Patroklo mrtav, Ahilejevi konji su počeli da plaču, konji su neosedlani pretrčali celu Aziju dok su njihovi jahači merkali šta bi u svome zaletu zapalili i opljačkali, vukli su dvokolice u Rimu, što znamo iz Ben Hura, konji su učesnici Krstaškog rata i drugih isto tako plemenitih sukoba, mnogi je konj stradao od koplja namenjenog jahaču, ili u docnijim ratovima od đuleta koje je izdaleka ispalio tobžija i zapušio uši, samo da on ne bi ogluvio, a tamo u prašini kroz koju se neprijatelj jasno i ne vidi - koga pogodi pogodi... Nije znači ni čudo što smo u naš budući zavičaj, tada još uvek močvaran i pun komaraca, stigli na gotovo, konj je već tri hiljade godine pitom i na usluzi, kako junacima, tako i kukavicama, kako čergarima koji im svaki dan nude novi landscape, tako i zemljoradnicima koji ih teraju na vazdan iste njive, samo što jednom tamo vuku plug, drugi put voz žita, treći put kola koja se ugibaju i cvrče pod teretom zlatnog kukuruza.
Pa opet, konje nisi uprezao, niti isprezao, u izrazima za ta dva postupka ostala je uspomena na naše daleke pretke i na još dalje pretke naših konja (konj živi najviše dvadesetak godina): kaže se da vataš konje, i da ih puštaš, neko kaže pušćaš. Kad si dete, koje bi trebalo i samo da se razvije u naprednog zemljodelca, uče te najpre da pušćaš konje, a tek kad malo urastiš i da ih vataš. Kao što si najpre naučio da otkopčaš dugmad, da odrešiš šnirove, da otvoriš zip, a tek ćeš naučiti da se zakopčavaš, da sam vežeš pertle u šeput, tako ide i sa zapregom. Treba ti već neka visina i snaga, kao i samopouzdanje da konju (koji je veći nego što ga ijedno gradsko dete zamišlja) preko glave prebaciš am, ono metalno T na ogrljini lako je posle provući kroz prednji beočug na amu, ali štranjke treba propisnim čvorovima vezati za drčanike, taj seljački čvor, koji niko ne kuje u zvezde kao one mornarske, nikad se nije sam odrešio: to je poslednje što si uradio kad vataš konje, i biće prvo kad ih budeš puštao. Ako je kiša pokvasila štranjke, biće muke da se čvor olabavi, ali napipa ruka deo čvora koji prvi treba povući da se zabrekla celina razlabavi i otvori. „Zašto konj mora da nosi naočare?“ – pitao sam, jer se iz kola nisam mogao nagledati svega što je natkrilila velika i jasna kupola nad atarom, a konju je vidik toliko sužen. „Da ne gleda levo-desno, da se ne poplaši ako naiđe voz...“ Ne poznajem istorijski razvoj uzdica, ali bih rekao da su naočare na oglavama starije od naše železnice, pa moja se baba sećala da je pruga prešla i preko naše njive, di smo imali lanac i frtalj, da bi šine povezale Perlez, gde je davnym davno bila Kapetanija, sa njenim rodnim Orlovatom. Nije važno. Možda je oglava štitnik za oči, koje su kod konja osetljive kao i kosti na nogama: udarac na koji bi krava ili bik samo trepnuli, konja može trajno da oslepi.
Kad sam se rodio moj baba je čašćavao po Farkaždinu, to mu bilo malo, pa Labuda uvati u taljige i pravac Perlez, da se i opštinsko mesto poraduje budućem trudbeniku tiska, sutra zajtra, deda uranio, kaže: „Vidim iznad kapije Labudovu glavu, čeka da neko otvori kapiju, otvaram ja, kočijaš spava, ajde, budi se, konj je pametniji od tebe!“
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
