Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 30.Jan.2016, 21:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Kad sam bio mlađan lovac ja

Odmalena smo znali koje su nam životinje od koristi, a koje nam prave štetu; biljni svet se isto delio na poželjne i nepoželjne vrste, i kad bismo se na neko božije stvorenje okomili nismo ispoljavali ni bolećivost ni milosrđe. Svakog proleća vijamo i hvatamo kokice, zlosrećne insekte koji će kad budemo dospeli do poznavanja prirode dobiti ime gundelj; žito još nije vlatalo, ali ga kokice nagrizaju, štetne su, znači, i mi smo ih hvatali u smiraj dana, njihova krila svetlucala >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << su pod rumenim zracima sunca; priroda ih nije obdarila ni mimikrijom, ni velikom brzinom, ni manevarskim sposobnostima kakve ima na primer vilin konjic, koji je preteča helikoptera, i po izgledu i po načinu na koji leti nad mirnom i glatkom površinom Tamiša. Kokice su spore, nemaju ni žaoku (krupnije su malo od pčela), nisu ni smrdibube: onako bespomoćne i niskoleteće hvatali smo ih rukama ili poklapali kačketom, obrele bi se u praznim kutijama od šibica, gde su očajnički grebale pre nego što bi žive dopale lomače, što će reći da je u svakome od nas čučao mali inkvizitor; muva je bila prava mora dvadesetog veka, zbog muve je neki ondašnji centar izvrsnosti izumeo lepljive trake na koje su stalno dospevale nove i nove žrtve: nesvesne da će nagraisati kao njihove još uvek žive srodnice, zaletale su se da zauzmu neko od još uvek slobodnih mesta na traci smrti.

Obad je isto bio štetan, kao kočijaš sam imao pravo, dužnost i čast da krvopiju, premda je to krvopiji prirodan način zdrave ishrane, na konjskim sapima usmrtim bičaljetom. Ako ne bih uljeza potrefio prvim udarcem, konji bi strpljivo čekali da upucam oružje, sad bi se reklo da opustim ruku, te da ih ratosiljam napasti, niko nije znao da narušavamo ekološku ravnotežu i božanski poredak stvari.

Od letećih stvorenja najozloglašeniji bili su čvorci i vrane, za plašenje čvoraka služile su čegrtaljke i strašila od kojih neka behu napravljena tako dobro da su mogla uplašiti i poneko dete, kako i ne bi, kad se radna odeća stanovništva jedva razlikovala od modne revije namenjene čvorcima, svrakama i vranama: slamski šešir do juče je krasio glavu pudara, rekla kojom je ogrnut torzo strašila (a to može biti stari štrikov, napunjen slamom i krpama, podvezan ličinom) još pre neku godinu išla je u Bečkerek, u Debeljaču, nošena je na nekoliko sarana i išla dvared u svatove, pa je neko vreme išla u polje, kisnula u više navrata, bila prana dvaput u Tamišu, luftirana na suncu, krpljena tamo di se prosenila, ostala sa samo jednim dugmetom i završila na vinogradskom frontu, gde čvorci malo po malo shvataju da među čokotima dreždi neki odrpanac koji im ništa pod milim bogom ne može.

Štetan bio je i hrčak, zvani rčak, koga si, ako ti se odomaćio u avliji, imao pravo da lišiš života, što se postizalo izlivanjem, svirepom prametodom gde se u rupu sipa voda iz nekoliko unapred napunjenih vedara: kad se poplavljeni uzvere uz već raskvašene zidove jame čekaju ga primati sa lopatama u rukama, ili kerovi koje lovački nagon, gle, za tolika pokolenja i mutacije nije napustio.

Guštera je štitila ne samo njegova brzina nego i verovanje da je izuzetno koristan zato što preseca zmije - zmija puzi, gušter pretrči preko nje i prereže je svojim telom kao brijačem.

Jedina životinja pod zaštitom društva bila je žaba: ako ubiješ žabu, umreće ti mati. Nismo videli čime bi zločin i kazna bili povezani, ali niko to praznoverje nije hteo da proverava u praksi.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...