Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 04.Jul.2015, 20:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Jutro u Tomaševcu
Uh, neće valjda opet o farkaždinstvu, koliki je Banat, bogo moj, dobro, mesto radnje biće danas Tomaševac, ali ne jamčim da među junacima neće biti možda i koga iz Varkaždina, kako su stariji ljudi, ravnodušni prema pravopisu i fonetici, nazivali drevnu militarsku nastambu. Nije ni Tomaševac bio baš pošteđen, mnogi su ga shvatali kao množinu, kao da smo u Sremu ili Slavoniji, i zvali ga Tomaševci, većinom naglašavajući to „e" kao da su Crepajci: „Bio sam u Tomaševce..." >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << - Opa, petnajs kilometeri donde, petnajs natrag, a ima da se radi...
Na put se išlo samo radi nečeg važnog, a to su: sarana, svečari, klanje svinja i svatovi. Da, reč „svadba" nije bila u opticaju, za nekog varošanina svatovi su samo učesnici svadbe, kod nas su svatovi bili sve: reč je obuhvatala i svojtu i pustosvate, ali se i ceo događaj zvao svatovi, iz čega vidi se da je čovek bio mera svih stvari: „Eno ji, zovu usvatove!" (što se radilo sa barem jednim svircem i u odelu tek malo otmenijem od radne odeće), ideš usvatove, u školi naučiš da su „usvatove" dve reči, kao što bi dve reči bilo i „prekočiju", tako se govorilo kad te neko ošamari, udario me prekočiju, ali je to ostalo u usmenom predanju, nisam to nikad ni video napisano: srećom je seoskom i maloletničkom nasilju odzvonilo, pa pravilno pisanje te/tih reči neće nikad ući u rečnik jezičkih nedoumica.
Da nije svatova ne bih znao ni šta su ugledači. Idu u ugledače, ti i ti, kako idu u ugledače?! - pitao sam. Šta su ugledači?!
Ugledači su elitna porodična skupina koja odlazi da gledi kuću, ali i vaskoliko domaćinstvo iz kojeg potiče mlada ili mladoženja; obe strane imaju pravo na ugledače; događaj je dobrovoljan (ali preporučljiv), javan je i umereno svečan. Retko se događalo da neka veridba propadne zbog izveštaja ugledača, ali bila je to iskonska predostrožnost. „Zašto se zovu ugledači?" - bio sam dosadan još kao dete: „Barem da su gledači!" Kasnije mi se samo kazalo da se u toj reči spajaju glagol „gledati" i imenica „ugled": koliko god ja digao nos, ipak su moji stari odabrali prikladnu reč, ja je se nikad ne bih setio.
Štošta dakako prethodi i ugledačima, a to su nezvanični, danas bi se reklo preliminarni razgovori dveju strana: poizdalje se, diskretno, ispipa ima li šanse da proševina - kao naredna faza, koja je već javna - uspe.
Tako su dvoje Farkaždinaca, ne znam više da li su bili Purićovi, neka bude da su bili i Krstini, otputovali u Tomaševac, da se uveče sastanu sa roditeljima udavače; imaju dalju rodbinu tamo kod koje će prenoćiti, rečeno-učinjeno, kod mladinih se provedu naši kao kera u bunaru, ne bi nikako pošla u Farkaždin, nisu radi nikog da uvredidu, ali još je i mlada; prespavaju nesuđeni prosioci kod rodbine onako kako se spava na tuđoj perini i na tuđim jastucima, sutradan domaćica iza kuće čerupa kokošku (govorilo se čupa, ali gleda ovo i neseoski živalj, nadam se). „Niste trebali, mi ćemo na voz, ovaj u deset...!", osetiše se precenjenim dalji rođaci, a reduša će: „Nije to za vas, to je za ove što vuku slamu!"
Eto, nisam načisto ni ko se zahvalio na kokošijoj supi i rinflajšu, a tog se jutra spomenem kad god dođem u napast da ja predupredim kakvu počast ili pažnju, i nakon toliko godina opomene me glas izakuće: „Nije to za tebe, to je za ove što vuku slamu!"
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
