Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 30.Apr.2017, 15:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Izgubljeni Vavilon

Prvi telefoni poticali su kao i štošta drugo iz domaće radinosti, i to dečije: dve ispražnjene kutije od vikse, i parče kanapa, alo, alo, glas se čuo malo u plekanoj kutiji, malo uživo, ali smo na raspolaganju imali koliko želimo minuta prema svim mrežama. Ne. Tako se sad kaže, ono je bila direktna, sigurna i ekskluzivna veza - pandan crvenim telefonima Kenedija i Hruščova.

U pošti i na železničkoj stanici bili su pravi telefoni, ovaj drugi mi se više urezao u sećanje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << iako sam ga viđao nakratko, samo dok bi kroz vratašca na vitražu JŽ neko kupovao kartu: imao je ručku koju bi Vlada Šef zavrteo pre razgovora, a ponekad i usred razgovora, nisam bio načisto da li tom malom kurblom pokreće zvonjavu u Perlezu i Orlovatu, ili otklanja šumove iskrsle u toku službene konverzacije.

Telefon će nam biti uveden na četrdesetogodišnjicu proboja Sremskog fronta, naspram struje koju smo kao urođenici uvukli u kuću, telefon je, kao i docnije voda, uveden, dakle ne kao čudo, ni kao božanstvo, nego kao dobrodošla persona. Država se naravno nije pretrgla, lavovski deo troškova pokrio je besmrtni i slavni samodoprinos, dok je država sa svoje strane darivala rashodovanu centralu iz Zrenjanina za koju se govorilo da je ostala od Trećeg rajha, kad je Banat bio zvanični deo ondašnjeg Dojče Telekoma. To je bila već druga stvar koju smo dobili od Hitlera, prva je bila tvrda putanja od sela do stanice, blizu dva kilometra, prvo što sam o toj u to doba jedinoj blatootpornoj podlozi od šljake čuo bilo je da ju je napravio Hitler, zamislio sam ga bio kako podvikuje nekolicini antlogora da požure i poravnaju sve ljudski, dok njegovi mladi gorani sa strane zabadaju sadnice jablanova, koji će izrasti u drvored dostojan da ga opiše Miloš Crnjanski. E, i centrala je bila pozdrav iz Drugog svetskog rata, i nju nam je okreni-obrni poklonio Hitler, kralj šljake, i u njoj kao da je ostalo nešto iz ratnog vihora: razgovori su najčešće bili učetvoro, kad dobiješ vezu, već čuješ dva glasa uveliko divane, odazove se doduše i taj koga si tražio, ali svako čuje po tri sagovornika. Ili se, samo što si otpočeo razgovor, odjedared priključuje još jedan par novopretplatnika, i počinje haos: „Ajde prekinte već jedared te gluposti sa prepisima torte, dogovaramo se da koljemo svinje!“ – „Vi prekinte, vi ste nama upali u vezu, mi divanimo već frtalj sata!“ „Pa zato i završavajte! Jesi ti to, Kovina, poznala sam ti glas, prekidaj, pa nastavte doveče!“

Moji su bili pioniri telefonije, i ja sam kao žurnalista bio jedan od uvaženih ktitora uvođenja dugo željenog medija. Videvši koliko se radujem napretku moj stariji kolega Bracika, iz Kikinde, kazao je da se moji možda uopšte neće prilagoditi novotariji, jer evo šta je bilo sa njegovom materom nekoliko meseci pošto joj bio uveden telefon. Dođe Bracika da je obiđe, pita ga mati jel on zvao juče predveče. „Nisam, šta je bilo?! – „Šta je bilo, celu noć nisam oka skopila. Sedim ja u kujnu, ni se još smrklo, kad telefon, odjedared, zvoniii... Ja se prvo poplašila, pa se ušeprtljala, da li si ti, jel ko je, on zvoniii, i ja, dok sam se snašla, on odjedared presto! Bože, da se nije nešto desilo tebi, jel bratu, stvorila sam se luda...“ – „Pa što nas nisi zvala?!...“ „Kad ne znam ni ko je. Čekam dal će opet da se javi, ništa, znači nisi ti bio?!“ – „Znači.“

Eto, danas gledaš kako i budući učenici prvog razreda listaju telefone bez brojčanika, građani na javnim mestima blebeću, kao da sede u svojoj kujni di još ne mora da se pali svetlo i da se troši struja, ne možeš zamisliti da je nedavno, pedeset ili sto kilometara severno od prestonice, sve bilo toliko drugačije.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...