Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 17.Okt.2015, 19:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Dvostruki život

Kako i da ne budem ovakav kad od sedme svoje godine vodim dvostruki život, ne ja nego celo moje mnogoljudno pokolenje koje je prepunilo drvene skamije skrojene svaka za četiri đaka (to smo videli po rupama za mastionice), najpre su nam stradali dani, koji su sve do te jeseni svi bili celi naši, a sad su svi osim nedelje bili pokrjani: škola je kroz naše živote prošla kao što je pruga početkom XX veka prošla kroz dotad nedeljiv i netaknut atar: vreme pre i posle škole više nikad nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << uspelo da povrati svoju blagoslovenu jednoobraznost; svet, dotada celovit, raspolutio se na kućno gradivo i na ono što nam je za naše dobro smislio ministar prosvete u Vladi FNRJ.

Rascep između učitelja i ukućana započet je u jeziku, ali je bilo i ontoloških nesuglasica, u kući pršte očenaši, u školi nema boga, za državne praznike dobiješ male ferije, u kući običan ručak, nema supe ni rinflajša, nema kolača, za Božić u kući česnica, položajnici, pre toga korinđanje, odeš tog prazničnog dana u školu, tamo ni jelke, ni kriskindli, ni pomena o rođendanu VIP osobe; u kući imaš sonice, male, da se spuštaš zbrega, i velike, sa impresivnim salincima, koje vuku konji, to su sanke; pre škole smo išli da se tociljamo, ne, deco, vi se klizate, dobro, ali za tociljajku nam nije osmoljetka ni ponudila književni ekvivalent; shvatili smo da je psovanje u školi krajnje nepoželjno, kako u usmenom, tako pogotovo u pismenom obliku, ali se u svesci nisu smele pojaviti ni manje skaredne reči iz svakodnevnog kućnog vokabulara: nesmajan, zalupan, nedokazan, nečitav, zadrljen, nepropir, zmajmikul, fandrokaš, muftaš, poguzijaš, slepac, prostulj.

Jednog leta udari grom u školu i petokraku koja je bila na krovu prepolovi, jedan deo znamenja odleti u dvorište, drugi na ulicu, što je razgalilo mnogo vanškolsko kulačko srce, a za šta smo mi dobili naučno tumačenje da je gromobran koji je imala crkva neispravan, i baš je on munju preusmerio na najvišu zgradu u blizini, pa ipak je ovaj događaj, gde su krst i jabuka na crkvenom tornju pošteđeni, a petokraka stradala, uzdrmao mnogog novopečenog ateistu.

Već te je čitanka učila da budeš pritvoran: „Mene tata pita/Voliš li ti Tita..“ Znali smo svi o kome je reč, ali takvo udbaško i komesarsko pitanje niko nije svome čedu postavio, moji su čuli kako se preslišavam i kako srljam u sve dublju lagariju, jer odgovor našeg neimenovanog vršnjaka prevazilazi brižno udvorištvo njegovoga babe ili zlate: „A ja tati velim/Da najviše želim/Da drug Tito dođe/I kroz školu prođe/Da vidi sve đake/A najpre prvake!“ Nikome, osim pesniku štampanom u milijardama čitanki, nije tako nešto moglo proći kroz glavu.

Pođu moja sestra i naša sestra od strica u prvi razred, učiteljica im Nada Šljakova, naša komšinica i dalja rođaka, tek završila učiteljsku školu, na roditeljski sastanak odu očevi, naš baba i Cecin bata, dve netom opismenjene seje koje jedva čekaju da drug Tito dođe sad jedva čekaju da im se očevi vrate, evo njih napokon, otvara se kapidžik, škripi sneg, lupaju čizmama o štigne, skidaju jednake burke, šta je rekla učiteljica, ništa, bolje da nismo ni išli, osramotili smo se, pa šta je bilo: „Nismo skinuli šubare, i Nada nam pred svima očitala: ’Zar vas dvojica ne vidite sliku druga Tita?!’, nismo posle ni pitali kako vam ide škola...“

Tako je bilo, red onoga što Partija smatra ispravnim, red vanškolske subverzije: Živa Torački umazao Maršalovu sliku blatom, UDBA doletela brže nego što bi stigla hitna pomoć, ja sam ga puderiso, kaže još neistrežnjeni počinalac... Moja strina Jovanka ispričala nam je kako se vraćala posle Oslobođenja iz škole gde je taman naučila da nema više „ljubimruke“ i šta ti ja znam, ljude koji sede na ulici pozdravljaš komsomolski stisnutom pesnicom priljubljenom uz slepoočnicu, umesto „ljubimruke“ uzvikneš razgovetno da te svi čuju „smrt fašizmu“, pre toga je imala veronauku, uglavnom, kaže, premestim ja torbu u levu ruku, stisnem pesnicu, i kad sam došla do ljudi ja viknem: „Vo imja oca!“, oni u smej, a ja nikad da smotam iza Veljka Đuđinog kuće u preki sokak!

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...