Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 16.Maj.2015, 20:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Chapter Five
Dugog toplog leta hiljadu devetsto pedeset devete shvatio sam da mi ne gine polazak u školu (Joca Maksimov je rekao: aaa, polazite na Kraljev rođendan!...šesti septembar!), ali sam držao da ću u nju, kao Srbi u Evropu, ući sa svojim identitetom, avaj, ispostaviće se da nas u prve dve godine obaveznog i besplatnog školovanja čeka najveća revizija ne samo našeg predškolskog i kućnog govora, nego i samih naših generalija, a već krajem prvog polugodišta ustanovićemo da čak i naša >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << slavna azbuka nije savršena baš onoliko koliko će učiteljica sa najiskrenijim ubeđenjem tvrditi.
Već na prvoj prozivci izbile su i prve da kažem nepodudarnosti: kako se zoveš, Bata, nisi ti ni Bata, nisi ni Belićov, ti si Belić Krsta, ni ti nisi Bata Krstin, vas zovu Krstini, ali ti si Živkov Ljubomir, tja, ako Bata nije nikakvo ime onda nije ni Batika ime, a tako se zvao jedini dućandžija, sad bi se reklo seoski monopolista tog doba; uglavnom Đirski ispadoše da su Jovanov, Bokinčovi Bokinac, Šupičini opatuljeni u Šupica. Dobro, kao i svakom revolucionarnom metežu, i u ovome je neko dobro prošao, familije koje su imale posuđe u prezimenu dobile su svečanije generalije: Polićovi su Jankov, a Šoljini čak Stojadinov!
Naredni talas školine netrpeljivosti imao je dalekosežnije posledice, nije plajvaz nego olovka, nije propis, nego je sveska, nije skamija, nego klupa, kapidžik je turska reč, imamo mi našu reč - vrata... Nakon konsultacija na odmoru skupili smo kuraž da kažemo kako je skamija samo školska klupa, a klupu imaš u vinogradu, imaš ispred kuće, pa dve na železničkoj stanici, vrata isto ima koliko hoćeš, a samo se kroz kapidžik ulazi u avliju, koja hajde neka po učiteljskom bude dvorište...
Avaj. Naši rođeni i dotad cenjeni ukućani behu nam predstavljeni kao nepopravljivi zatočenici K und K, ili Otomanskog carstva, a mi smo imali biti prvo bezgrešno pišuće i govoreće pokolenje, odgojeno na srpskohrvatskom jeziku hemijski očišćenom od mrskih tuđica:
„Deco, naša azbuka je najsavršenija azbuka na svetu, jedina je zapravo savršena, za svaki glas imamo po jedno slovo...“ Na tome nam, naravno, zavide žitelji zemalja koje imaju površinu veću od naše, i imaju možda razvijeniju privredu, jer su mnoge od njih imale kolonije - tuđe zemlje iz kojih su primenom sile odvodile roblje, zlato, dijamante, začine...
&
Kad smo naučili svih trideset slova ukazali smo na Ahilovu petu azbuke, nema slova dz, kako da pišemo: Andzi, budzova, dzindzov...
O budzovi je učiteljica rekla da se zove zova, kako se i piše, dok je dzindzov pogrdna reč kojoj bolje da i ne dajemo pismeni oblik...
&
Eto, stali smo kod slova DZ, lako se pamti, tu i nastavljamo na sledećem času.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.20.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
