Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 04.Jun.2017, 17:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Četvrta zapovest

„Ajde, ima da se radi!" Ovo je rečenica koja se u svakoj kući čula barem dva ili tri puta dnevno, u svakom domaćinstvu barem jedna persona neumorno podseća ukućane da se ne zaborave, da je predah privremen, da će mu uskoro biti kraj (čemu kao da su se baš i radovali), i praznik i pauza za ručak ili jauznu dati su samo da se oporaviš od prethodnog napora, i da se okrepiš za ono što ga čeka, a to je rad, rad, i samo rad: čovek bi pomislio da je pokojni Lenjin rodom iz Banata! >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine <<

Pa kad će već jedared sve da se uradi, pitao sam se kao budući učenik prvog razreda i u svakom pogledu izdržavano lice, neće nikad, jedno te prošlo, drugo te snašlo, uzmimo samo poslove sa metlom: zajtra neko od muških čisti štalu, obično deda, dok je još u snazi, dok ga u njegovoj pedesetoj godini kao zdravo starog ne prekomanduju da čuva vinograd; snajka, koja je jedno vreme nosila titulu „nova mlada“, kupovnom metlom, od sirka i sa fabričkom oblom drškom, čisti sobe, kujnu, foruuz, konk, pa čisti avliju, sada već metlom iz domaće radinosti, grubljom, napravljenom od biljke koja se baš i zove metla, a uspeva među čokotima vinove loze; još je važnije da se počisti sokak, jer ne postoji preduzeće koje bi se zvalo „Seoska čistoća“, to ima da se uradi ljudski, a poželjno je to obaviti pre konkurencije - kad iz komšijske avlije izađe još nerasanjeno stvorenje, isto sa metlom od metle, bodro mu se nazove dobro jutro, pa se dometne: „Jeste uranili?!“, tako se pita, mada se vidi ko je u to letnje jutro pobedio.

Poslovima nikad kraja, nije ih lako sve ni nabrojati: isteraj svinje, eno svinjar puca bičem, pomuzi krave, pusti živinu iz kokošinjca ili kočina, drugi vade vodu iz bunara i žure sa po dva vedra u štalu, trećima je zadatak da zametu pilićima, deda sam izvlači kola iz šupe natkriljene starom slamom (na koju se svakog leta dene nova, svetla i kao živa slama, dok je ova stara iskrzana, sabijena i crna po rubovima, kao da je gorela, a nije); na les kola polaže deda sinoć pokovane motike, pokrovce, baba pakuje ono što će se na njivi fruštukovati i ručati; za polje je ondašnja drvna industrija proizvela posebne slanike, okrugle, bokaste, poklopac, isto naravno drven, ulazi donjim delom prilično duboko u slanik, ali se spoj uvek osigura tankom belom krpom, koja je ostajala začuđujuće čista iako se slanik sa pokrovca koji je bio trpeza umeo prevrnuti i otkotrljati na plodni černozem. (Ako se to desi treba obavezno reći: „Biće kiše!“)

Da moraš uraniti jasno je samo po sebi, i nije ti srce na mestu kad dolazeći na njivu vidiš da je neko sa plugom obišao već nekoliko puta. Nikola Đirski, kao student veterine, provodi leto u rodnoj kući i pripada mu da radi sve što i momci koji će biti paori, koji to već jesu, ali je student legao u dva noću, a otac ga već od četiri, pola pet budi, ovaj kaže „evo saću“ i nanovo zaspi, dok otac ne uđe u sobu: „Ajde, Nikola, otišo je i Dušan Šoljin!“ Dobroćudni komšija imao je svoj bioritam, što tada nauka nije još znala, ili je imao vlastitu rutinu, i svoj je zemljoradnički bluz svirao u svom tempu, poslednji je iz Zelenog sokaka polazio u polje: to što se možda poslednji i vratio, što je uradio verovatno koliko i ranoranioci, nije mu uzimano kao olakšavajuća okolonost.

Naoborot, deda Zare, zidar pomenut k sozhaleniu u „Crnoj hronici“, pravio Kurjačkima kuću, preko, sa šest prozora, kao glavni majstor, urani, dođe prvi, antlogora još nema, i domaćini, premoreni i gradnjom kuće i letnjim poslovima još spavaju, deda Steva ustaje, kad, Zare u šupi žuljarom okrunio skoro sav kukuruz koji je zatekao u velikoj korpi od vrbovog pruća! Da se radi! Jeste to u skladu sa Božijom zapovešću, četvrtom, ali jedino Sveto pismo video sam u Orlovatu kod babine sestre Smilje, koja je bila verna (kad je zatvoreno, još je lepše, korice dunkl-plave, a slepljene tanke stranice crvene kao vino koje se nije skroz izbistrilo), Farkaždinci su u Boga verovali na reč, usmeno, četvrta zapovest uostalom više govori o obavezi da se sedmi dan posveti Tvorcu, dok šestodnevnu radnu nedelju pominje ovlaš, Banaćani su pak radne dane prigrlili kao nekog najrođenijeg, sedmog dana istinabog nisu išli upolje, ali nisu baš svi išli ni ucrkvu, radije su išli u lov, ili ispretkuće igrali filka. 

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...