Izvor: RTS, 05.Okt.2014, 13:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljajić, još jednom...
Ponovo bez Adema Ljajića. I što je još veći problem, sada je nejasno koji je to tačno razlog. Novi selektor Dik Advokat je objasnio izostanak talentovanog fudbalera rečima „da se Ljajić mentalno ne uklapa u ovaj tim". Šta god to tačno značilo...
Kada je na leto 2012. Adem Ljajić praktično isključen iz reprezentacije postojala su dva objašnjenja jedne iste stvari:
Prvo, da je Adem Ljajić morao da napusti reprezentaciju jer ne želi da peva himnu Srbije >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << koja vređa njegova verska uverenja.
Drugo, da je Adem Ljajić morao da napusti reprezentaciju jer je prekršio dogovor (u ovom slučaju ugovor).
Ta priča je već toliko puta pričana, ali ipak ne do kraja. I ona je verovatno tema za neke sociologe, politikologe...
Što se reprezentacije tiče, koja je zapravo ovde glavna tema, niko od momaka mu javno (a ne postoje naznake da je bilo ni privatnih prigovora) nije zamerio na razmišljanju koje je potpuno drugačije od ostatka ekipe. A nije poznato ni da mu je neko zamerio što je prekršio dogovor potpisan pred početak Mihajlovićevog ciklusa.
Delovalo je da su strasti potpuno smirene, da je sve mirno i da nema nevolja. Na utakmici sa Francuskom, kada je Adem Ljajić ušao u igru, nijedan zvižduk se nije čuo sa tribina stadiona Partizana, nijedna kritika ili povik negodovanja, što je samo potvrdilo taj utisak.
Kada je Dik Advokat u sredu ispričao kratku priču o Ademu Ljajiću i razlozima njegovog izostanka nije jasno šta je podrazumevao pod tim „drugačiji mentalitet". Zapravo, ponovo, kao i u slučaju Nevena Subotića ne postoji objašnjenje šta je tačno bilo.
A nešto se očigledno dogodilo tokom tih dana kada se tim spremao za prijateljski meč sa Francuskom. Ili tokom samog meča, ili posle utakmice.
Ni Neven, ni Adam se nisu oglasili ovim povodom. Najgore bi bilo da upotrebe lošu praksu nekih srpskih sportista i trenera da o ovom, potpuno „domaćem" pitanju, govore sa inostranim novinarima.
To bi mogao da bude sledeći loš korak jednog, ili drugog.
Udaljavanjem od reprezentacije i Subotić i Ljajić se na neki način udaljavaju od srpskog društva. Kakva god da je ta reprezentacija, koliko god bila kritikovana, koliko god ima (ako ima) ljudi, trenera, igrača, pa i novinara... koji se ne dopadaju javnosti, to je ipak reprezentacija jedne zemlje.
Kada u Gugl ili bilo koji pretraživač krenete da ukucavate pojam „Serbian national..." prvo će vam kao ponuđeni odgovor izaći „football team".
Fudbalska reprezentacija, ponašanje u njoj, odnos prema njoj, pisanje o njoj... sve je to slika jednog društva i jedne države. Reprezentacija je simbol države.
Zato je nekada važno gledati šta vi možete da uradite za reprezentaciju a ne šta ona može da uradi za vas.
Adem Ljajić, neosporno dobar i talentovan igrač, (i ako je dozvoljen lični stav, u dosadašnim kontaktima koje sam imao sa njim - pristojan i vaspitan momak) je sa ovom Advokatovom odlukom upisao još jednog trenera koji nije na njegovoj strani, koji ga je na neki način kritikovao. Samo u prethodne dve i po godine to su bila tri trenera. Delio Rosi u onom teškom incidentu u Fiorentini, Siniša Mihajlović i sada Dik Advokat.
Samo nerazumevanje (da ne kažem sukob) sa trojicom ljudi ne mora odmah da znači i da su oni u pravu. Ali i Mihajlović mu je dao šansu posle mučnih scena sa Deliom Rosijem, i Drulović i Advokat su prešli preko svega, iako se radilo o razlici povodom jednog veoma osetljivog pitanja, sa Sinišom Mihajlovićem.
Svakome bi trebalo dati priliku da objasni šta je razlog nesporazuma ili razlika.
Ljajić je sada još dalje od reprezentacije, pa ako hoćete i društva čiji je deo. Čijom krivicom, koji su to razlozi i šta uraditi da bi se to prevazišlo posle novog razlaza sa selektorom, i verovatno i sa timom su sledeća pitanja. Ali sada, pre svega Adem Ljajić mora pokazati volju da se sve to reši ili da se na to odgovori.
Jer i tim i javnost su već jednom pokazali da imaju razumevanja za Ljajićeva osećanja, pa čak i prekršen dogovor.
Ali da bi se znalo, gde se povlači ta linija između razumevanja i osude, da bi stvari i odnosi postali čisti, jasni, neskriveni i nedvosmisleni, o tim stvarima se mora razgovarati.
O problemima se mora pričati. I o problemima se mora slušati.
