Izvor: RTS, 11.Nov.2017, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuloarski poker
Dok Luis Hamilton zasluženo dodaje četvrtu zvezdicu na svoje insignije a hiljade globtrotera – lepši izraz za mehaničare, inženjere, marketinško i svo moguće ostalo osoblje ekipa – otaljavaju posao na poslednje dve trke čežnjivo čekajući odmor i priliku da se ponovo upoznaju sa članovima svoje bliže i dalje porodice, Formula 1 ulazi u turbulentni period koji će umnogome odrediti njenu sudbinu u godinama pred nama.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Uz otrcani izgovor da je trka na Interlagosu obično toliko zanimljiva da nije ni potrebno posebno je najavljivati - a zaista jeste, časna pionirska - današnji tekst ću posvetiti priči koja se dešava negde iza kulisa, i mada često dobijemo samo njene parčiće, za frikove poput moje neznatnosti deluje skoro jednako uzbudljivo kao i slika dvadeset neustrašivih majstora volana dok krote Žunkao, Feraduru i Pinjeirinjo. Kao prava fantastična avantura, ta priča još uvek nema kraj, a mogućnosti sežu - u zavisnosti od spretnosti, znanja, moći, hladnokrvnosti, pa i umeća blefiranja glavnih aktera - od totalnog holivudskog hepienda pa do tragične epopeje karakteristične za neke od bisera kinematografije pokojne nam zemlje. U glavnim ulogama su američki konglomerat pod patetičnim imenom Liberti medija, moćni auto brendovi Mercedes, Reno, Ferari i Honda, ostatak onoga što je Enco Ferari posprdno zvao „garažistima" (Red Bul, Meklaren, Vilijams...) i FIA, dok je sporednih uloga toliko da ih je nemoguće sve i nabrojati. Dakle, jednom davno...
Pa i ne baš toliko davno, u stvari tek pre nešto više od godinu dana, u momentu kada je Liberti preuzeo prava na Formulu 1 postalo je jasno da ništa neće biti kao pre. Okoštala u pohlepnom pogledu na svet Bernija Eklstona („Nove, mlade generacije navijača? Nisu nam potrebne. Koliko vi znate mladih ljudi koji mogu da kupe Roleks?"), pritisnuta konkurencijom bez presedana u vidu svakodnevnih, praktično celodnevnih prenosa drugih planetarno popularnih sportova, ugušena korporacijskim pravilima i zabranama, Formula 1 je bila na sigurnom putu ka beznačajnosti. Liberti je uradio veoma logičnu stvar, postavivši prave ljude na prava mesta, a nakon što su Šon Brečis (komercijala) i Ros Bron (sport) pažljivo proučili sve bitne aspekte poslovanja Formule 1, došlo je vreme i za prve odluke. I to je u stvari pravi početak ove uzbudljive priče.
Prva uočena nepravilnost bila je potpuna zatvorenost Formule 1 za društvene mreže i uopšte medije dvadeset prvog veka. Dok je Berni naplaćivao ogromne novce za ekskluzivna prava koja su na kraju Formulu 1 oterali na kablovske kanale i tako desetkovali navijačku populaciju, Liberti je rešio da krene u suprotnom pravcu. Da li će se moj omiljeni sport ponovo vratiti na televizije sa nacionalnom frekvencijom još uvek ne može sa sigurnošću da se kaže, ali eksperiment koji će dogodine krenuti u Francuskoj ukazuje da je to pravac o kojem se razmišlja. Ali dovoljno je otići na youtube pa videti promenu koju je donela 2017. godina.
Zatim je zaključeno da se umesto na skupe autodrome po Aziji gde gledalaca nikada nije ni bilo, Formula 1 mora vratiti na tradicionalna tržišta Evrope i Amerike (kako Severne tako i Južne), i to isključivo u blizinu ako već ne i u sam centar velikih metropola, pa ćemo za početak u narednim godinama zacelo videti značajan porast gradskih trka, na sličan način kao što to trenutno radi električna Formula E.
Sada su na red došli teži potezi.
Neprincipijelna podela novca, u kojoj veliki čak i nezavisno od uspeha na stazi dobijaju više od malih (u 2017. Ferari bi trebalo da dobije oko 180 miliona dolara, dok će recimo Has inkasirati tek 19) je proizvela Formulu 1 koja se danas praktično vozi u dve kategorije. Ona niža (Fors Indija, Has, Vilijams, Zauber, Toro Roso, pa čak i Reno i Meklaren) može samo da sanja o uspehu, dok Mercedes, Ferari i Red Bul međusobno dele uspehe, slavu i sponzorske bonuse. Dodatno, troškovi takmičenja su u odnosu na druge trkačke kategorije toliko visoki da deluju destimulišuće na bilo koga ko bi pomislio da proba, što je primer Honde najbolje pokazao. Lek koji Liberti nudi je ograničenje budžeta (verovatno već od 2019. godine, a za sada se priča o sumi od 150 miliona dolara godišnje), ali i ukidanje posebnih bonusa za „istorijske" ekipe, gde sve najviše žulja Ferarijevih 100 miliona dolara godišnje samo za učešće u šampionatu.
Konačno, Liberti želi da od 2021. godine (kada ističe tekuća ugovorna obaveza) prilagodi i motore, tako što bi se rešili aktuelnog sofisticiranog generatora energije iz toplote (takozvani MGU-H), dok bi se pojačao generator kinetičke energije (MGU-K) a vozačima čak omogućilo da ga taktički koriste tako što bi nekoliko krugova skupljali energiju a zatim je po želji oslobađali (za preticanje). Uz zadržavanje aktuelnih šestocilindričnih turbo motora zapremine 1,6 litara išlo bi se - zbog zvuka - na povećanje broja obrtaja (za oko 3,000), ali ono što je posebno bitno, i na uvođenje standardizovanih manjih komponenti motora, koje bi tako bile značajno pristupačnije a ceo agregat jednostavniji za proizvodnju.
I tako je krenula aktuelna partija pokera. Prvo su se Mercedes i Reno pobunili protiv promene agregata, pravdajući to ogromnim troškovima, zatim su nezavisni timovi iskazali načelnu podršku merama koje je predložio Liberti, da bi Ferari konačno spustio kartu koju je do sada sa uspehom toliko često koristio i zapretio da će napustiti Formulu 1 ukoliko im nova pravila ne budu po volji.
Polarizacija koja je usledila je bila potpuna. Skala seže od Formula 1-bez-Ferarija-ne-može-da-postoji do Neka-idu-što-pre-pun-mi-je-kufer-njihovog-ucenjivanja, ali pitanje od milion (milijardu?) dolara u stvari glasi: da li je Ferari zaista spreman da ide do kraja i posle 67 godina napusti takmičenje koje je/koje ga je učinio/učinilo slavnim? I odjednom se svi smatraju pozvanim da iznesu svoje mišljenje. Pa ja ovoga puta neću, osim što ću reći - krajnje predvidljivo za nekoga ko je potpisao tekst pod naslovom „Zašto ne volim Ferari" - da sam svim srcem na strani Libertija.
Jedno je jasno - da bi nova pravila stupila na snagu potrebno je da budu usvojena (nametnuta?) što pre, prema nekim izvorima čak i do kraja tekuće godine, pa zbog toga i ne čudi da se u ovim trenucima u kuloarima autodroma Žoze Karlos Paće vode neki od, za sudbinu Formule 1, najvažnijih razgovora još od one januarske noći na Kjalamiju 1982. kada su klavirske bravure Elija De Anđelisa čuvale jedinstvo neponovljivog vozačkog štrajka koji su predvodili Niki Lauda i Didije Pironi.
Pomislite zato malo i na to kada se u 17 časova pogase crvena svetla i krene jedna od ovogodišnjih poslastica: Interlagos, pune tribine, Luis na začelju kolone, Valteri sam protiv Ferarija i Maksa, emotivni Masa, garantovano sigurnosno vozilo i klima u kojoj kiša nikad nije isključena.
.jpg)
