Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 16.Avg.2015, 16:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kraj maltuzijanske noćne more

U prethodnih dvesta godina globalna populacija zabeležila je nagli porast. Godine 1850. na planeti je bilo milijardu ljudi. Danas ih je 7,3 milijarde. Još od industrijske revolucije, čovečanstvo živi u tihom strahu da negde postoji granica i da će maltuzijanski jahači kuge, gladi i rata jednog dana kazniti našu drskost.

Demografske promene lako je prevideti, jer se dešavaju polako, ali mi trenutno stojimo na rubu krupne promene u načinu života. Nove projekcije UN predviđaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << da bismo u narednih nekoliko decenija mogli obezbediti budućnost sa stabilnom globalnom populacijom.

Da pojasnimo, prognoze ne pokazuju skoriji kraj rasta populacije – daleko od toga. Globalna populacija je u neprekidnom porastu – zahuktala se kao teretni voz. Umerene projekcije UN pokazuju skok na 9,7 milijardi ljudi u 2050. i 11,2 milijarde do 2100. godine.

Ono u čemu se slažu i najnoviji podaci i kratkoročne prognoze jeste dramatičan pad stope nataliteta. U svim delovima sveta ljudi imaju sve manje dece. Ukoliko se taj trend nastavi – a takvi trendovi su uvek pod znakom pitanja – za nekoliko decenija bi se svetska populacija mogla uravnotežiti. U UN kažu da postoji 23 odsto šanse da se to desi do 2100. godine.

Stepen ovako vrtoglavog pada nataliteta prosto zapanjuje. Osamdeset i tri zemlje čije stanovništvo čini 46 odsto svetske populacije – uključujući svaku zemlju u Evropi – trenutno imaju stopu nataliteta koja je ispod stope održivosti populacije , a ona iznosi otprilike 2,1 rođenje po ženi. Drugih 46 odsto populacije živi u zemljama u kojima je naglo opala stopa nataliteta. U 48 zemalja broj ljudi opašće od sada do 2050. godine.

Ovo ostavlja samo osam odsto svetske populacije koja živi u zemljama – skoro da su sve od njih u Africi – s preindustrijskim stopama nataliteta od petoro ili šestoro dece po ženi. Ali čak i u Africi natalitet počinje da opada. U roku od deset godina, po prognozama UN, samo tri zemlje na svetu imaće stopu nataliteta višu od pet: Mali, Nigerija i Somalija. Prema predviđanjima, za trideset godina samo će Nigerija imati stopu nataliteta višu od četiri.

Ove prognoze uračunavaju čak i skok nataliteta u zemljama poput Nemačke i Japana. Prema tome, ukoliko bi i plodnije svetske nacije pratile ovaj put opadanja stope nataliteta, stabilna globalna populacija mogla bi biti nadohvat ruke.

Takav put mogao bi imati ogromne posledice i po svetsku ekonomiju, geopolitiku te osećaj sveukupnog zadovoljstva kod ljudi, što se može videti na primerima pojedinih srednjerazvijenih zemalja koje su prošle kroz period velikog i često ignorisanog pada nataliteta.

Uzmite za primer Iran, gde je stereotip o primitivnoj teokratskoj državi punoj porodica sa šestoro dece jedan od razloga za atavistički strah od toga da ta država predstavlja sigurnosni rizik. Samo što to nije tačno. Kampanje kontrole rađanja osamdesetih i devedesetih godina izazvale su nagli pad nataliteta; sa stopom od 1,75, ova zemlja je ispod stope održivosti populacije duže od deset godina.

Strah od susedne zemlje s mnogo višim natalitetom jedan je od očiglednih razloga da neka zemlja poželi da razvije nuklearno naoružanje. Još jedan od uticaja ovakvog pristupa na bezbednost u Iranu, ali i drugde, jeste manje otuđenih mladih ljudi koji lako skrenu s ispravnog puta.

Ili, uzmite za primer Meksiko. Donald Tramp, američki republikanski predsednički kandidat, drži oštre govore o tome kako Meksiko koristi SAD kao „deponiju" za nasilne imigrante, ali američki južni sused nema više mnogo mladih ljudi za izvoz. U proteklih 40 godina, meksička stopa nataliteta pala je s preko šest na 2,27 – što je malo više od stope održivosti populacije. Još uvek će biti mnogo ljudi spremnih da krenu trbuhom za kruhom, ali će oni sve više dolaziti iz jednog drugog mesta – iz Afrike.

Zatim, tu je i Indija, jedna od zemalja s najvećom gustinom naseljenosti i zemlja koja daje glavni doprinos globalnom prirodnom priraštaju. Stopa nataliteta sad je na niskom nivou od 2,24 deteta po ženi, a proračuni UN kažu da će natalitet u Indiji dostići stopu održivosti populacije između 2025. i 2030. godine. Slične promene dešavaju se i u ostalim velikim zemljama u procesu ekonomskog razvoja, od Indonezije do Bangladeša.

To pomeranje u starosnoj strukturi značiće i ekonomski bum za te zemlje, jer se u tim slučajevima beleži ogroman porast broja radno sposobnih ljudi s viškom raspoloživog novca.

Ali to takođe znači da se nazire kraj naizgled nepresušnom izvoru jeftine globalne radne snage. Uskoro će biti česte zemlje s negativnim prirodnim priraštajem. Kompanije će morati da nauče da se nose sa smanjenjem tržišta.

I konačno, kraj rasta prirodnog priraštaja skoro svugde učiniće Afriku vrlo primamljivim tržištem i proizvodnim centrom. I, što je još bitnije, niži natalitet stvara mogućnost za istinsku borbu s ekstremnim siromaštvom, s mogućim efektom ubrzanog rasta, jer pad nataliteta u drugim zemljama oslobađa sredstva za pomoć najsiromašnijima.

Postoji nekoliko promenljivih faktora zbog kojih bi ovaj scenario mogao biti netačan. Ujedinjene nacije navode da bi realizacija njihovog predviđanja o padu nataliteta zahtevala investiciju u reproduktivno zdravlje i planiranje porodice u najsiromašnijim zemljama. Tragično bi bilo da se ova investicija ne ostvari, ima li se u vidu očekivana dobit u kvalitetu života ljudi.

Još jedna mogućnost jeste da se vlada neke države odupre želji svojih stanovnika da imaju manje dece, bilo iz potrebe za nacionalnim uvećanjem, bilo zbog straha od budućeg smanjenja broja poreskih obveznika i odbojnosti k pomodarstvu, ili pak da bi izbegla mogućnost da zemlju ugrozi brojniji sused. U bogatim zemljama, u kojima je natalitet ispod održivosti, ovakva pronatalitetna populaciona politika nije previše štetna. Održavanje siromašnih zemalja na putu ubrzanog rasta populacije manje je bezopasno.

Opadanje nataliteta ponekad se posmatra kao dokaz nazatka – znak da su najbolji dani iza nas. Možda i jeste tako. Ali to otvara vrata novom stadijumu ljudskog postojanja, onom koji podrazumeva manje nas, a veću kontrolu nad našom sudbinom.

Cilj bi trebalo da je jasan – dopustiti svakom čoveku na ovoj planeti da izabere koliko dece može da voli i da se o njima stara.

Prevela Jovana Simonović

Kopirajt – Fajnenšel tajms, d. o. o. 2015.

(c) 2015 Fajnenšel tajms, d. o. o. Sva prava zadržana

Ovaj članak objavljujemo u okviru saradnje Radio televizije Vojvodine i londonskog Fajnenšel tajmsa

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...