Izvor: Politika, 26.Apr.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koš za porodicu
Partizan je najveći između ostalog i zbog činjenice da se igrač nikada ne stavlja ispred tima – ističe junak pobede u Areni Dušan Kecman
Ni najbolji svetski reditelji ne bi smislili ništa ni približno scenama koje su se desile na parketu zagrebačke Arene pred 16200 gledalaca u finalu devete sezone NLB lige. Iako se sve dogodilo u deliću sekunde svi koji su pratili meč, pogotovo privilegovani da to učine uživo, zapamtili su sve detalje, kao da su trajali čitavu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << večnost.
Kada je Bojan Bogdanović pogodio trojku na 0,6 sekundi za 74:72, igrači Cibone su osetili nebesku slavu. Rastrčali su se po parketu, cepali su dresove i uz trijumfalni poklič leteli ka klupi. Drugim rečima, nastala je opšta ludnica. Kako na trerenu, tako i tribinama. Ali, slava domaćina trajala je svega nekoliko trenutaka, dok arbitri nisu dali loptu Aleksandru Rašiću.
- Rekli su mi igraj, igraj. Znam samo da sam uzeo loptu i dodao Duletu. Verovao sam u njega – prisećao se odlični organizator igre.
Rašić je doslovce poslušao sudije, reagovao je refleksno i loptu uputio ka Dušanu Kecmanu koji je bio u najboljoj poziciji. Niko ga nije čuvao, samo je Velimir Perasović video da postoji mogućnost da im se slavlje sruši kao kula od karata. Ali, dok se mladi strateg bezuspešno trudio da vrati učenike na drugi kraj parketa, lopta je već bila visoko u vazduhu.
- Dok sam je izbacivao osetio sam da je lepo prešla preko prstiju, da ima pravac, dobar luk i da ide ka obruču. Samo sam gledao da li će ući ili ne. I ušla je, od tablu – u dahu je pričao Dušan silni.
Sudbina se poigrala sa crno-belima, tragove tuge koji su već počeli da se uvlače pod kožu, zamenilo je neopisivo osećanje. Emocije su eksplodirale, mnogi se slažu da je radost bila veća od slavlja u našoj Areni kada je treći put srušen Makabi i overen plasman na završni turnir Evrolige.
Robert i Veseli prvi su zagrlili junaka, Kecman je ubrzo na leđima nosio gotovo sve saigrače. Dok su se crno-beli sa šampionskim prstenom šepurili po parketu, emotivno ubijeni navijači Cibone su za nekoliko minuta pobegli sa tribina.
Čestitali su Vujoševićevi učenici jedan drugome, Kecman je naravno bio centar dešavanja. Po principu, najslađe dolazi na kraju, stigao je i poljubac od supruge.
- Partizan je najveći između ostalog i zbog činjenice da se igrač nikada ne stavlja ispred tima. Svi živimo i radimo kao familija. Mi smo jedna velika porodica, uvek se borimo dok postoji i tračak nada da možemo do uspeha – ističe Kecman.
Ali, to nije bio kraj crno-bele magije. Nastavak je usledio na pragu doma, stadionu u Humskoj 1 gde su navijači u ranim jutarnjim časovima sačekali heroje ne samo Partizana, već Beograda i Srbije.
- Doček je bio fantastičan, sve mi i dalje izgleda neverovatno. Imamo najbolje navijače na svetu. Oduševljen sam. Zajedno možemo sve. Kao što je pisalo na majicama.
Baterija na Dušanovom mobilnom telefonu je bila na pravom iskušenju. Čestitke i dalje stižu sa svih strana. Ni posle (ne)prespavane noći sjajni bek nije mogao da pronađe prave reči da opiše kako je proživeo finiš meča u Areni.
- Šta reći posle onakve utakmice, sve što kažem ne deluje mi dovoljno dobro da opiše kako smo se osećali. I dalje mi je sve neverovatno.
Pobednici žive u sadašnjosti, nikada u prošlosti ili budućnosti – nedavno je rekao Vujošević.
- Vreme slavlja je završeno. Nailaze nove obaveze, već u sredu je večiti derbi, a odmah zatim i put u Pariz. Već smo navikli, u Partizanu se tako funkcioniše dugi niz godina – zaključio je Dušan Kecman. A. Todorović
A. Todorović
[objavljeno: 27/04/2010]
.jpg)
