Izvor: Politika, 29.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kompromis je put do neuspeha
Selektor fudbalske reprezentacije Srbije priča o svom putu od bageriste do najvećih sportskih visina, kao i o radu i novcu, svađi i pomirenju, seksu i sportu...
Bageristi, na određen način, određuju sudbinu Srbije. Jedan od njih, Ljubisav Đokić, sad već legendarni Džo, prokrčio je 5. oktobra 2000. godine Srbima put u demokratiju, a drugi bi trebalo da bude Miroslav Đukić (42) od koga se očekuje da Srbima, kao selektor državnog tima, trasira put na Svetsko fudbalsko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prvenstvo 2010. u Južnu Afriku.
Jer, Đukić je u radni deo života krenuo kao tehničar građevinskih mašina. Najviše vremena na poslu provodio je u vožnji bagera. Fudbal je, tada, u Šapcu, igrao za Mačvu. Bilo je to pre 22 godine. A prve fudbalske korake naučio je u Jedinstvu iz Štitara, u svom rodnom mestu.
Ipak, Đukić je snagom svog talenta i upornošću, preko beogradskog Rada, a ne Partizana, koji ga nije hteo, stigao do Španije, u ekipu Deportiva, pa u Valensiju i, na kraju karijere, u Tenerife. Đukićeva životna i sportska karijera je pravi primer za ugled.
Ko Vas je iz Šapca uputio u Beograd?
Moj trener u Mačvi bio je Ivan Golac, prethodno istaknuti fudbaler Partizana, koji je dugo igrao i u Engleskoj. Golac me je uputio u Partizan, ali u tom klubu nisu prihvatili moje uslove. Za četvorogodišnji ugovor tražio sam 30.000 maraka na ruke, odmah, i još 70.000 ako steknem status prvotimca. Oni to nisu prihvatili, ali u Radu jesu. Tim putem sam došao u Beograd.
Šta Vam je tada bilo najvažnije?
Odmah sam znao da mi je to životna šansa. Ostao sam u Radu još dve godine. Učinio sam to planski. Želeo sam da naučim osnovno pravilo ponašanja u takmičarskom fudbalu: važnije je igrati korisno, na rezultat, a ne lepo i lepršavo, bez pravog efekta. S tim shvatanjem igre stigao sam u Španiju, u Deportivo, koji je tada bio drugoligaš, ali smo već sledeće sezone igrali u Primeri, kad sam proglašen za najboljeg fudbalera, stranca u Španiji...
Šta Vam je Španija još dala?
Samo šansu da stignem do najvećih visina i igrački i stručno. Ekipe za koje sam igrao osvojile su pet trofeja: dva Kupa, dva Superkupa i titulu prvaka Španije, a dva puta sam igrao u finalnim mečevima Kupa šampiona. U međuvremenu, u toku tih trinaest godina mog igranja u Španiji, završio sam špansku trenersku školu. U Španiji ću ostati zapamćen i kao strani fudbaler koji je odigrao najviše utakmica u Primeri. Bio sam 360 puta na terenu u toj konkurenciji. A u tom periodu odigrao sam i 48 utakmica za državni tim Jugoslavije.
Kad ste oformili porodicu?
U pravi fudbal sam ušao malo kasnije, jer sam mislio da ću do penzije raditi na građevini, a da ću fudbal igrati samo iz zadovoljstva. U tom raspoloženju sam, u 21. godini, kao bagerista, ušao u brak sa tri godine mlađom Svetlanom sa kojom imam dvojicu sinova: Vladicu (18) i Viktora (16). Njih troje su moja zakletva, moja najveća sreća...
Ko Vas je uveo u stručne poslove?
Učinio je to Zvezdan Terzić, tada predsednik Fudbalskog saveza Srbije. I uvek ću mu biti zahvalan što mi je omogućio da posao stručnjaka počnem na najvišem nivou. Bio sam od 2006. selektor mlade reprezentacije sa kojom sam 2007. osvojio drugo mesto u Evropi. A u međuvremenu sam, uz pristanak Terzića, prihvatio i ulogu trenera Partizana. Iz prvog posla sam izašao odmah posle Šampionata Evrope, a sa ljudima iz Partizana sam se pozdravio kad mi je Terzić ponudio ulogu selektora „A” tima Srbije.
Šta očekujete od državnog tima?
Kvalifikacije za Šampionat sveta, koji će 2010. godine biti održan u Južnoj Africi, počinju u septembru. U borbi za prva dva mesta rivali će nam biti: Francuska, Rumunija, Austrija, Litvanija i Farska Ostrva. Do početka takmičenja imaćemo još tri provere, a imali smo dve. Domaćini su nam bili Makedonci (1:1) i Ukrajinci (2:0). Do juna slede još mečevi protiv Iraca u Dablinu, pa Nemaca i Rusa u Nemačkoj, uoči Prvenstva Evrope, na kome mi ne učestvujemo. Uprkos remija i poraza u toku ove dve provere verujem da ćemo otići na Šampionat sveta u Afriku.
Kako ćete to ostvariti kad ni Savez, praktično, ne postoji?
Posle policijske poternice za Terzićem, koji je podneo ostavku i ostao u inostranstvu, u ponedeljak, 14. aprila, održaće se sastanak Odbora za hitna pitanja Fudbalskog saveza Srbije kada će biti odlučena dalja sudbina Saveza. Verujem da će tada biti reči i o državnom timu koji bi morao, i u ovoj situaciji, da ima poseban tretman, bez obzira na sve okolnosti.
Ko su sad najpouzdaniji ljudi u Savezu?
To su, u ovoj situaciji, generalni sekretar Zoran Laković i sekretar Stručnog štaba i pres ataše Aleksandar Bošković. Oni mi omogućuju nesmetan rad na svim nivoima.
Iz Kijeva ste otišli kući, u Valensiju, kako ste doživeli taj meč?
Nisam zadovoljan kako smo odigrali taj susret. U prvom delu utakmice to je još i ličilo na igru dva ravnopravna rivala, ali posle ni sa čim ne mogu da budem zadovoljan. A to što živim u Valensije je moj dogovor sa vođama Saveza pre potpisivanja ugovora. U Beogradu ću biti kad god je to potrebno, kao što ću otići i na druge strane Evrope zbog svih razgovora i procena.
Da li, posle svega, razmišljate i o ostavci?
Za mene je svako takmičenje izazov. Nikad se nisam predavao. Posebno ne ovako, unapred, posle samo dve provere. Ostajem takav uprkos svim problemima. Uvek mislim da postoji rešenje za svaku situaciju. Ne mogu da zamislim sebe sa drugačijim stavom.
Šta ste rekli igračima posle meča u Kijevu?
Ne govorim ništa neposredno posle utakmice. Svi smo tada pod naponom. Teško je biti miran posle poraza. Ali, analiza igre i ponašanja sledi pri prvom sledećem viđenju.
Da li će ubuduće biti iznenađenja u sastavu tima?
To je vrlo moguće. Ko ne daje maksimum svih svojih sposobnosti neće ubuduće moći da bude uz mene. Moram pooštriti sve kriterijume do krajnjih granica. Već susret sa Ircima u Dablinu daće mi odgovore na sva pitanja.
Koliko zarađujete kao selektor?
Po ugovoru imam 240.000 evra godišnje i premiju od 500.000 evra ako budemo učesnici Šampionata u Južnoj Africi. To su velike pare za običan svet, ali male za posao kojim se bavim. Nikad nisam jurio za novcem. Više sam jurio ka svom boljem formiranju; i kao čovek, i kao igrač i sad kao stručnjak. Novac bi, uvek, trebao da dođe kao posledica dobrog rada. Tako sam postupio i sa svojom ušteđevinom: prvo sam ja radio za pare, a sad taj novac, preko određenih poslova, radi za mene.
Gde sad ulažete pare?
Samo u decu, u njihovo obrazovanje. Svetlana i ja govorimo još španski, a obojica sinova govore po pet jezike. Oni su kao sunđeri. Upijaju znanje u svim situacijama. Stariji sin Vladica će vrlo brzo krenuti na školovanje u Englesku, a uskoro će to učiniti i Viktor. Uvek sam im govorio da je najvrednija imovina ono što znaju, a ne ono što uz mene i majku imaju. To što znaju niko ne može da im uzme. Zato sad ulažemo samo u decu.
Da li žalite za onom, Vašom Jugoslavijom?
Imali smo jednu od najlepših zemalja sveta, a i ljudske vrednosti su bile na mnogo višem nivou. Sad su te vrednosti, posle rata i nemaštine, izgubljene. Obezvređen je pošten čovek i pošten rad. Mnoge ljudske vrline pale su u vodu. A, na drugoj strani, sumnjive vrednosti su na ceni. Žalim, znači, za lepotom u svim oblicima.
Šta je najvažnije u svakom poslu?
Organizacija rada je pola završenog posla. Ni u čemu, pa ni u fudbalu, nema ništa bez organizacije. Naravno, u tim odnosima ostavlja se prostor i za izlet u nepoznato, ali ne kao rušenje sistema već kao njegova nadgradnja. Jedan od naših večnih problema je sumnja u sistem i organizaciju. I to ne samo u fudbalu.
Da li ste sa nekim u svađi?
Više ne. Dve godine nisam govorio sa golmanom Valensije Kanjizaresom. Posvađali smo u toku jedne utakmice kad smo primili gol. On je tvrdio da sam za to kriv ja, a po meni je to bio on... Ali, kad sam odlazio iz Valensije na Tenerife, priredio sam večeru za sve igrače u toku koje smo zakopali „ratne sekire”. Srećan sam zbog toga. I mene i njega, kazao mi je, mučilo je to naše ćutanje.
Da li nekad lažete?
U principu ne. Činim to samo kad su moje laži nekome „lek”, terapija. Nikad to ne činim zbog lične koristi. Ali, komplimenti su uvek blagodarni i kad su lažni. A ima i drugih sitnih, korisnih laži. Ogoljena istina je, po nekad, i surova...
Šta tražite od drugih?
Korektan odnos u svim situacijama. Nikad ne tražim više od onoga što dajem.
Da li ste čovek kompromisa?
Jesam do određene granice. Ali, moj prag tolerancije ne mogu preći ni moja deca. Uostalom, to je i moj način vaspitanja. Učim ih ličnim primerom. U tom smislu znam jednu špansku izreku: „Ne znam koji je put do uspeha, ali znam da je kompromis, uglavnom, put do neuspeha”.
Ušta verujete?
Nisam vernik. Ne verujem u sudbinu ni u bilo kakve nebeske sile. Verujem samo u sebe i svoj rad.
A šta mislite o seksu uoči sportskih napora?
Seks doživljavam kao normalan, prirodan odnos u svakoj situaciji. Posebno ako se prihvata kao izraz ljubavi, a ne kao fiskultura. A ljubav svakome koristi. Zašto bi sportisti bili izuzetak. U svim životnim situacijama važna je mentalna i telesna ravnoteža. Znači, nema zabrane seksa za sportiste. Naprotiv...
Slavko Trošelj
[objavljeno: 30/03/2008]
