Izvor: Politika, 30.Avg.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kapiten ministar
Vanja Udovičić je predvodio našu vaterpolo reprezentaciju do titula svetskog i evropskog prvaka, a od sada predvodi ceo naš sport
Kapiten je postao ministar. Vanja Udovičić ima tako briljantnu sportsku karijeru da bi trebalo dosta prostora i vremena da se nabroje svi njegovi uspesi. Ali, on odavno nije više od onih za čije predstavljanje treba da se navode medalje, priznanja, pohvalna mišljenja ljudi s najvećim ugledom.
Dovoljno je samo njegovo ime i prezime, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pa da se sve kaže. Jer, sada je, ne samo za vaterpoliste ili sportiste, nego i za sve mlade ljude veliki kompliment da ih neko uporedi s njim.
On je čovek bez mrlje, a preturio je preko glave mnogo teških trenutaka. I u životu, a pogotovo u sportu, gde se sve vidi, gde nepravda kida srce, gde se primaju i podmukli udarci, i dana kada ništa ne ide od ruke, i trenutaka kada je važnije nego ikad obradovati svoj narod...
Sve je on to viteški izdržao. I slavu, i ono kad se oči pune suzama, kad naša zastava nije na najviše jarbolu...
Uvek je umeo da obuzda damare i kad dobuju kao bubnjevi, ali i da odmerenim rečima i pohvali i iznese kritiku. I, što je još važnije, da bude i samokritičan.
Još kao đaku Partizanove vaterpolo škole predskazivana mu je velika budućnost. U ono vreme kada su juniori popunjavali prvi tim i izlazili na megdan silnim stranim ekipama on je postao vođa. Otišao je iz Partizana da bi se klub prodajom igrača spasao od bankrota.
I gde god je igrao (Jadran iz Herceg-Novog, Posilipo iz Napulja, Pro Reko iz Đenove, Mladost iz Zagreba i od prošle godine u Radničkom iz Kragujevca) uvek je bio fini momak i rođeni vođa.
U reprezentaciju je ušao kada je to bio pravi podvig. Najpre kao ispomoć, a onda i kao sebi ravnog prihvatili su ga velikani poput Vujasinovića, Savića, Šapića, Ikodinovića...
S 27 godina je postao tegljač koji je vukao našu reprezentaciju. Po potrebi je bio i ledolomac, kada je trebalo da se mlada ekipa probije do mirne, šampionske luke. I torpedni čamac koji potapa i nosače aviona. I glavni u konvoju, koji štiti naš brod. U 31. godini je postao – ministar. A nije se bavio politikom.
Priznanje ravno onima iz bajki kad mladi princ zasluži da pred njim svi skinu kapu. Za naše prilike, međutim, to je i najteže breme koje čovek može da nosi – odgovornost pred narodom, pred istorijom, pred svojim kolegama sportistima...
Kao kapiten Vanja Udovičić je doveo našu vaterpolo reprezentaciju do titula svetskog i evropskog prvaka. Sada vodi ceo naš sport, a to je, valjda, delatnost kojom se najviše dičimo.
Imao je hrabrosti da mnogo puta počne iz početka, jer je prelazak u novi klub upravo to. Imao je hrabrosti da šutira kada se i nama, gledaocima, ledila krv u žilama od pomisli šta će biti ako ne damo gol.
Sada je imao hrabrosti da se lati ministarskog posla u teško vreme. Možda je čak tačnije da se kaže u – nevreme. Ne treba, verovatno, da brojimo koliko je klipova u točkovima, jer svi znamo kakvi su sve problemi u sportu. Verovatno ih mi, sa strane, i ne vidimo sve, ali je i ovo kao Gordijev čvor.
Vanja Udovičić dolazi iz vrha sporta na čelo ministarstva sporta. Zato i treba imati poverenje u njega da zna u šta se upušta i da mu se veruje da zna kako može da se ispliva iz tih virova.
Ivan Cvetković
objavljeno: 30/08/2013
