Izvor: Sportski Žurnal, 21.Maj.2014, 15:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kapiten Radničkog iz Obrenovca čamcem spasavao sugrađane

Najčešće je najniži fudbaler na terenu, ali i najprimetniji. Za Dušana Raduškog (31) nema izgubljene lopte, stiže na svaki deo terena, brzo i lako privlači pažnju. Sa razlogom nosi oko ruke kapitensku traku Radničkog iz Obrenovca.
(FOTO: LJ. Maričić)
Omaleni vezista iz Skele, ovih tužnih majskih dana za stanovništvo Srbije pokazao je da ima veliko srce i dušu.
Veslajući čamcem, ukazivao je pomoć sugrađanima iz beogradske prigradske opštine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << komšijama, drugovima, rodbini. Kome god se našao pred očima.
– Dva dana sam sa drugovima, braćom od stričeva Mirkom i Dejanom Beljincem i Ivanom Krstićem, koliko god je moguće bilo, nastojao i uspevao uz mnogo napora da evakuišem ljude iz poplavljenih kuća i dvorišta. Ranom zorom smo ustajali, počinjali obično u 3 sata i više od 50 časova prevozili ugrožene majke sa decom, starije ljude, i tako sve do 22 sata. U petak smo počeli humanu misiju, prvog dana prevezli 20 ljudi, u subotu najmanje još toliko, međutim imali smo želju i dobru volju da i u nedelju, 18. maja, budemo od koristi poplavljenima, ali nam povlačenje vode nije dozvoljavalo. Naišli su kamioni Vojske Srbije i civilni, narod se sve brže izvlačio na bezbednu teritoriju – kaže Dušan Raduški.
Jedan od heroja potopljenog Obrenovca, sa braćom Beljinac i Krstićem, nailazio je i na nedaće.
– Na pojedinim mestima morali smo da iskačemo iz čamca i da ga guramo, jer je voda opala za metar. Ideja da krenemo u akciju spasavanja ljudi bila je Dejanova i Ivanova, a Mirko i ja smo nešto kasnije krenuli. Prevozili smo koga smo stigli, dan kasnije, sva četvorica našli smo se u istom plovilu. Probušio se njihov gumeni čamac.
Mnogo je plovila civilnog stanovništva minulih dana stizalo u grad na izlivenoj Kolubari.
– Moj čamac je metalni, dimenzija šest puta dva i po metra, kupljen je pre deset godina. Ima i „Pentu”, motor od četiri konjske snage. Malo smo ga koristili. U slobodno vreme, godinama rado plovim Savom, udaljena je 200 metara od kućnog praga.
Najteži trenuci su prošli, jučerašnji poziv prekinuo je popodnevni odmor kapitena Radničkog.
– Ne znam da li sam bio jedini sportista u obrenovačkom kraju u humanoj misiji. Verovatno je još neko radio nešto slično, nisam čuo. Sve je, naravno, bilo na dobrovoljnoj bazi, sa ciljem da se pomogne ugroženima. Srce mi je bilo puno kad se i barka napunila unesrećenima. Žao mi je samo što više od deset ljudi nije moglo i smelo da uđe u čamac. Dozvoljeno je da se toliko osoba preveze – uzdahnuo je Raduški na kraju priče.
Za njega ne postoje dve reči – ne mogu. Na zelenom pravougaoniku, a ovih dana i na novom, privremenom poslu.
Čovek za primer mnogima, ljudina. Zaslužio je mnogo više od čestitanja, poljubaca i tapšanja po ramenu. Nema zbora.

Nastavak na Sportski Žurnal...