Izvor: MozzartSport.com, 29.Maj.2020, 10:09

Kako se kalio čelik, iliti stvaranje Nikole Jokića

Jokićev uspeh nije šablonski. Deca širom planete sada bacaju šutiraju sa velikih udaljenosti kako bi kopirala Stefa Karija. Prava improvizacija je stvar višeg poretka

Povećano interesovanje američkih medija za srpske košarkaše nije slučajnost. Kao što slučajno nije ni to što je zvanično najbolji centar NBA lige upravo Srbin. Ćak ni ljudi u Denveru tog leta 2015. nisu mogli da pretpostave da će im sa etiketom 41. pika doći budući franšizni igrač. Nikola Jokić >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << je gotovo preko noći prošao put od talentovanog momka iz ABA lige, do najvećeg bisera među peticama...

Renomirani portal The Athletic nedavno se bavio analizom kvaliteta Vasilija Micića, a takođe ugledni magazin Sports Illustrated obradio je temu nastanka Nikole Jokića. Evo i kompletnog prevoda...

Nije to bio Jokićev najboljin potez sezone, čak ni večeri. Držao je loptu na desnom krilu, dok su se Nagetsi pozicionirali za posed lopte u drugoj četvrtini meča protiv Jute. Utakmica je odisala tom energijom februarske košarke. Dok je skenirao parket, Jokić je delovao kao da zeva, što se tako poklapa sa njegovom pojavom. Taj dugajlila je letargični genije NBA lige, s masivnim rukama, letnjom frizurom, sporim nogama i briljantnim razumevanjem sporta. Izvukao je dodavanje preko glave u srce reketa, koji je u tom momentu bio potpuno prazan. Potpuno niotkuda pojavio se Džamal Mari, Denverov plejmejker i Jokićev saborac, i protutnjao do obruča. Momenat ranije Mari je inicirao protrčavanje iza leđa protivnika, što je očekivao samo Jokić. Lopta je došla u Marijeve ruke, usledila je finta i završetak akcije. Jutini odbrambeni igrači samo su se zbunjeno pogledali međusobno.

“On ima sve“, izjavio je u tom momentu Skot Hestings, komentator Nagetsa, akli ipak nije bio potpuno u pravu. Ponovljeni snimak pokazao je da je Jokić gledao u prazno.

Najveći procenat NBA centara ne bi moglo da podeli takvo dodavanje u svojoj karijeri. Ali, za 25-godišnjeg Jokića to je standard. Ne samo da se očekivalo, već su se svi oslanjali na to da će izvesti tako nešto. Možda nijedan tim još od ranijih verzija Golden Stejta Stefa Karija nije toliko zavisio od talenta jednog igrača. Karijev šut ima efekat kojim širi protivničke odbrane do tačke pucanja, otvara uglove napada za sebe i saigrače. Putanja Jokićevih lopti izaziva sličan efekat. On izvlači neočekivana dodavanja za otvorene šutere. Pronalazi načine da provuče loptu kroz gustu šumu protivničkih igrača. Te večeri, Denver je slavio rezultatom 98:95, Jokić je imao 10 asistencija, uz 30 poena i 21 skok. Njegov prosek, koliko god bio impresivan sa 20,2 poena, 11,4 skoka i 6,9 asistencija, samo delimično otkriva koliko je oštar Denverov napad.

“Osećam da imamo najdinamičnijeg finišera, i najboljeg mladog plejmejkera u NBA ligi“, poručio je tada Majkl Meloun.

Jokić i drugari sada žele da preuzmu NBA ligu od Stefa Karija, Lebrona Džejma, Kevina Duranta i ostalih. Janis Adetokunbo je produžena verzija Lebrona Džejmsa, koja ruši sve odbrambene zidove na jednoj i lepi lopte za tablu na drugoj strani. Luka Dončić ima svoj korak unazad. Ali, čak i u ovoj hiperkomparativnoj eri sportskih analiza, koncenzus postoji da dosad nije viđeno ništa slično kao što je Nikola Jokić. Dok je NBA i dalje na pauzi zbog virusa korona, pitanje za sve navijače i ljude koji prave timove i traže njegovu kopiju glasi – kako je najidiosinkratska superzvezda nastala?

Filozofija srpske košarke potiče od Aleksandra Nikolića, profesor fizičkog vaspitanja iz Beograda koji je u vreme između Drugog svetskog rata i raspada velike Jugoslavije postao evropska verzija Džejmsa Nejsmita. Profesor, kako su ga mnogi zvali, putovao je širom SAD pre Olimpijskih igara 1964. i podučavao na desetine koledž trenera, između ostalih i legendarnog Džona Vudena sa prestižnog univerziteta UCLA. Vratio se kući sa kolekcijom taktičkih ideja, napada i postavki koje su imale beskonačno mnogo varijacija. Tada je počeo da traži igrače koji bi prepoznali veliku priliku i napravili nešto veliko. Nikolić je gurao svoje učenike da do savršenstva izuče jedan deo igre, koji nikako nije bio tipičan za određene grupe igrača. Bekovi su morali da znaju da urade pivot iliti okret na niskom postu, centri da driblaju loptu i prenose je na protivničku polovinu, ali slabijom rukom. Decenijama pre nego što je nastala košarka bez istaknutih pozicija u NBA ligi, Nikolićev jugoslovenski nacionalni tim gazio je po evropskim turnirima, uz gotovo maestralnu mogućnost adaptacije. Kruna njegovog rada bila je zlato na Mundobasketu 1978, ali njegova zaostavština, 20 godina pošto je preminuo, ostaje metodologija po kojoj je pobeđivao, koja i dalje služi kao pokretno gorivo srpske košarke.

“To je sistem koji je doneo neverovatne rezultate“, priznaje Ognjen Stojaković, rođeni Beograđanin i direktor zadužen za razvoj igrača. Stojaković je u Denver stigao kao video koordinator 2012, dve godine pre nego što je Jokić draftovan. Opisao je pristup nacije od 8.700.000 ljudi, po kojem igrači mlađi od 16 godina poštuju striktan protokol, bez obzira na veličinu.

“U tim godinama ne postoje pozicije. Tada deca moraju da nauče da igraju košarku licem okrenuti ka košu, bočno od koša, ali i leđima okrenuti košu. Učite ih tehnici i taktici, a vi kao trener morate da znate kada neke stvari možete da iskoristite“.

S jedne strane, Stojakovićeve reči opisuju one prašinom prekrivene knjige sa instrukcijama koje sadrže dijagrame u kojima su prikazane demonstracije pozicije trostruke pretnje. S druge strane takav režim je kalibriran da stvori, modernim rečnikom, jednoroge – igrače koji mogu da urade sve moguće stvari.

Samo tri strane zemlje iznedrile su više NBA igrača od Srbije (23). To su Kanada, sa populacijom od 37.700.000 stanovnika iz 41 NBA igračem. Francuska na 65.300.000 stanovnika imala je dosad 26, a Nemačka sa 83.300.000 građana 25 igrača. Kada se spoje sve države nekadašnje Jugoslavije, sa populacijom od 20.900.000 ljudi, u NBA je otišlo 73 igrača, među kojima je i nova senzacija Luka Dončić.

Srbija je najveći pečat u NBA ligi ostavila početkom trećeg milenijuma, kada su Vlade Divac i Peđa Stojaković pravili dar-mar sa Sakramento Kingsima i vodili žestoke borbe sa Lejkersima Kobija Brajanta i Šakila O'Nila. Setiće se mnogi 2003. godine, kada je Darko Miličić izabran kao drugi pik na Draftu od strane Detroita. Sadašnju garnituru NBA igrača čine komplementarni specijalisti. Bogdan Bogdanović je šuter Sakramento Kingsa, Boban Marjanović je funkcionalni gorostas u Dalasu i ikona NBA tviter zajednice. Tu sada dolazimo do Jokića, koji igra baš onako kako je Profesor Nikolić zamišljao. Nije Jokić samo skup atributa i vešitna, već lakoća s kojom izvodi sve ono što radi. Svaki kandidat za MVP nagradu sada igra na više pozicija. U eri Lebrona Džejmsa, to je obaveza. Jokić izbaci šut s velike udaljenosti gotovo iz šortsa, probija do koša, pravi finte i izvodi gotovo apsurdna dodavanja i to radi s neverovatnom lakoćom. Tako je rođena sloboda, režim protiv svih restrikcija. Jokić ima strašan osećaj za pik'n'rol, koji tako dobro izvodi u tandemu sa Marijem. Prema PBP statistici, oni su jedina dvojica saigrača koji su podelili više od 100 asistencija jedan drugom tokom sezone. Srpski razvojni sistem zabranjuje izvođenje određenih setova, kako bi se sprečilo da treneri igrače forsiraju ka jednom sistemu i tako obeshrabruju upotrebu “all-round“ sistema.

“Ako znate da čitate situacije, akcije su mnogo lakše. To je prosta verzija srpske košarke“, kaže Stojaković.

Trening je probudio Jokićevu unutrašnju veštinu plejmejkera, koja ga je vukla od sistema razmišljanja po šablonu i dovela ga do jedinstvenog stila. Razvio je osećaj da vidi opcije koje nisu poređane po sistemu prioriteta – od “odmotavanja i završetka“, preko dodavanja šuteru, nameštanja za prijem lopte na niskom postu... Za njega je to sve sklopljeno u setu rekonfiguracije prostora. Nikola Nesterović, srpski šahovski velemajstor i Jokićev obožavalac, vidi tu intuitivnu maštu kod svog sunarodnika.

“Možemo nešto da vidimo, da planiramo naš sledeći korak ili nekoliko unapred. Kada Jokić pošalje loptu tamo gde nema igrača, to vam je kao potez u šahu. On zna da će se nešto desiti tamo gde je loptu poslao“, kaže Nesterović.

Ako bi Jokić na neki način bio idealan učenik Nikolićevog košarkaškog univetziteta, ujedno bi bio i onaj koji bi vam budio frustracije Te 2012. napustio je jedan mali tim iz Novog Sada kako bi došao u Megu. Dejan Milojević, tada trener Mege, seća se kakav je utisak stekao kada je video Jokića od 17 godina.

“Znao sam istog momenta da ima neverovatan talenat. Ali telo mu je bilo u užasno lošem stanju“, priznaje Milojević.

Jokićevo fizičko stanje najbolje je opisano u nekoliko ranijih tekstova, gde je kao tinejdžer trošio i po tri litra koka-kole, što je budilo ozbiljnu zabrinutost za njegovo zdravlje. Zbog brige da bi mogao da se povredi tokom Meginih treninga, Milojević se posvetio radu s njim i mesec dana svakodnevno radio na popravljanju njegove kondicije. Posle toga Milojević je poslao Jokića u juniorski tim Mege.

“Nije bio u najboljoj fizičkoj kondiciji, ali je bio izuzetno dobar za rad“, kaže Branislav Vićentić, Jokićev trener iz juniorskih dana. “Voleo je da radi i nadograđuje svoju igru“.

To je kompliment obično povezan sa radilicama u teretani, ali Jokić je pokazao nešto drugo – svi su bili fascinirani njegovim talentom. Jednog dana Vićentić je Jokiću zadao vežbu driblinga koja uključuje kompleksne manevre sa dve lopte, što bi i mnogim plejmejkerima bilo teško. Ali Jokić je tu vežbu odradio s lakoćom, bez greške.

“Tada sam mu rekao: 'Ovo mora da si vežbao, da si već radio ranije'. A on mi odgovara da mu je to bio prvi put da se susreo s takvom vrstom vežbe“, smeje se Vićentić.

Jokić je osvojio MVP nagradu u juniorskoj kategoriji te sezone. Naredne je prešao u prvi tim. Milojević pamti da je postavljao vežbe koje bi kod igrača poboljšale brzinu donošenja odluka. Visoki girači bi hvatali lopte na pik'n'rolu i onda bi dobijali signal šta treba da urade sledeće. Ako bi neko sa strane pokazao neparanan broj na ruci, jedan, tri ili pet, igrač bi dodao loptu. Sa parnim brojevima bi išao na koš. Jokić je toliko dobro radio te vežbe da je nešto moralo da se menja. Prvo su treneri sa strane držali obe ruke podignute, onda je Milojević postavio još jednog trenera na suprotnu stranu terena, što je od Jokića zahtevalo da gleda na obe strane i proceni koliko prstiju vidi pre nego što napravi sledeći potez. Kada se i to pokazalo kao lak posao za Jokića, Milojević je prešao na sledeću vežbu.

“S ovom vežbom svaki igrač bi postao pristojan dodavač. Ali Nikolina dodavanja nisu pristojna – već izvanredna“, kaže Milojević.

Najteži posao u nadogradnji Jokićevih veština nisu zapravo bile vežbe, već to da ga treneri nagovore da odradi vežbu do kraja. Košarkaška kultura koja je oblikovala Jokića, bazirana na timskoj igri i nesebičnosti, držala ga je od toga da njegov talenat bude brzo potrošen.

“To je etika nekadašnjih zemalja Gvozdene zavese. Postoji određena doza socijalizma u košarkaškoj igri. Kroz nju se provlači moto 'delimo sve'. To je neverovatno“, kaže Fran Frašilja, FIBA analitičar za ESPN.

Tokom sezone 2013/14 Jokić je bio rezerva u seniorskom timu Mege, ali je igrao sa tinejdžerskim žarom. Plesao je pored svojih čuvara i vreme provodio tako što bi prosleđivao loptu od igrača do igrača. Milojević ga je gurao napred i već tada video začetak rađanja kreativnog plejmejkera u telu čoveka od 213 centimetara.

“Kad god bi uhvatio loptu na skoku, podsticao sam ga da krene u dribling. Ne znam koliko puta je pogrešio, ali znao sam da moram to da progutam, jer sam shvatao i sam da će se to jednog dana isplatiti“, priseća se Milojević.

Mega se naredne sezone dosta mučila i ostala na skoru 11-15, ali je Jokić eksplodirao i beležio 15,4 poena, 9,2 skoka i 3,5 asistencija. Bio je prva udarna igla tima i vodio napade onako kako je on to želeo.

“Počeo je da postaje svestan svoje moći“, naglašava Jokićev dugogodišnji mentor.

Uprkos negativnom skoru, Jokić je osvojio MVP nagradu i priznanje za najboljeg mladog igrača. Međutim, svi njegovi treneri u Megi i Denveru neprestano ističu da Jokića uopšte ne zanimaju lični uspeh i statistika, čime se praktično povinovao filozofiji Profesora Nikolića. Sve može da se nauči, ali je za sve potrebna doza sebičnosti.

“U Megi radimo sve kako bi igrači izvukli ono najbolje iz sebe“, kaže dojučerašnji trener Mege.

Istina je da se određeni talenti hrane sopstvenim gorivom. Jokić nije samo produkt instrukcija, Vićentić i Milojević koriste reč “prirodno“, slobodno i bez trunke egoizma, kako bi opisali svog najboljeg učenika. Njegova fizička građa i dalje je predmet šala na svim meridijanima, međutim...

“Njegova telesna građa je odlična“, kaže Milojević, na šta se nadovezuje Frašilja:

“On je toliko spor da je njegov um usporen i igru gleda u usporenom snimku. Igru posmatra na drugačiji način jer nisu ubrzan kao što je većina mladih igrača“.

Uprkos urođenom talentu, teško je videti ovakvu verziju Jokića koja dolazi iz neke druge košarkaške zemlje i tradicije, pogotovo američke. Organizovana košarka u SAD je specijalizovana, hijerarhijska i gotovo kapitalistička. Potpuno suprotna od srpskog sistema. Igrači odlaze na kampove za plejmejkere ili centre, gde ih treneri ketegorizuju i rangiraju već od najmlađih dana. Nacionalni sportski temperament favorizuje pouzdanost i ponavljanje pre eksperimentisanja. Šta bi takav sistem uradio nekom ko vidi ceo teren čak i kada gleda dole, u parket?

Kada su Nagetsi doveli Jokića u SAD posle odlične sezone u Megi, njegovi bivši treneri pitali su se da li će uspeti da se uklopi u NBA sistem.

“Lagao bih ako bih rekao da sam očekivao da će biti tako dobar“, priznaje Milojević.

Njegova briga nije bila usmerena prema Jokiću, već njegovom okruženju, odnosno šta bi se desilo sa Nikolom ako bi se našao u timu sa manje fleksibilnim pogledima ka sportu. Denver se pokazao kao idealna sredina za njega, sa mladim rosterom koji raste zajedno s Jokićem. Uz Melouna koji poput Milojevića tera Nikolu da čuva loptu u svom posedu.

Ukratko, Nikola je prošao put od interesantnog igrača za vlasnike NBA pretplate, do zvezde u usponu, da bi sada bio na granici MVP nagrade i jedan od glavnih kandidata za istu.

Njegova igra “dva na dva“ sa Marijem postala je jedna od najkomplikovanijih za branjenje. Jokić je jedan od “hajlajt“ igrača zbog svih onih dodavanja preko celog terena i šuteva iz okreta. Gledajte ga kako igra dovoljno dugo da biste videli njegove trikove onakve kakvi jesu – ne samo eksplozija inspiracije, već kontinuitet duboko usađenog, temeljnog pristupa. U nekim situacijama horog ili jednostavno dodavanje budu dovoljni. U drugim okolnostima, lopta prolazi kroz noge protivniku.

Ovih dana Stojaković radi sa Jokićem kako bi srpski as ostao u formi. Svakodnevno prolaze kroz setove vežbi kreirane za bekove i uvežbavaju šuteve iz svih mogućih pozicija. Zanimljivo, šutevi s jedne noge dobijaju posebnu pažnju. Kako mu nedostaje skočnost u poređenju sa gotovo kompletnom ligom, Jokić mora da ima taj element iznenađenja za svoje protivnike sa brzim izbačajem iz bilo koje pozicije. Na pitanje da li rade i vežbe dodavanja, Stojaković odgovara: “To je njegova stvar“.

Jokićev uspeh nije šablonski. Deca širom planete sada bacaju šutiraju sa velikih udaljenosti kako bi kopirala Stefa Karija. Prava improvizacija je stvar višeg poretka. Ali, Jokić nije ona košarkaška anomalija, niti se njegova reputacija gradila na društvenim mrežama.

“Kod kuće znamo da kažemo: 'Ako želiš da izgradiš kuću, moraš da imaš jaku osnovu. Ako imaš jaku osnovu, možeš da izgradiš veliku kuću'. To je filozofija košarke. Moraš da imaš dobru bazu kako bi dotakao nebo“, završava Stojaković razgovor za Sports Illustrated.

Preveo: Nikola Stojković

|

Kompletna ponuda na www.mozzartbet.com

Tagovi:

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...