Izvor: Politika, 30.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad je rukomet imao svog Šekularca
U 2008. obeležava se šest decenija postojanja Rukometnog saveza Beograda i Rukometnog kluba Crvena zvezda. Ime Bogdana Cvijetića (74) u samom je vrhu liste onih koji su krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina napravili jak zamajac za rukomet, koji je dvadesetak godina kasnije postao jedan od naših najuspešnijih sportova. Najbolji tehničar tog vremena svojim umećem parirao bi i današnjim igračima. Zaustavljao je dah publici, otkrivajući joj sve čari sporta koji je kod nas tada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prolazio tek osnovno obrazovanje.
O Cvijetićevoj briljantnosti najbolje svedoči članak Ljubiše Vukadinovića, legende jugoslovenskog novinarstva i dugogodišnjeg urednika Sportske rubrike "Politike":
"Čarobnjak varke"
"Šekularac je, u malome, u fudbalu ono što je on u rukometu – pravi čarobnjak varke! Kada ima loptu, za tren oka pokretom ramena rastera protivnike oko sebe i otvori put nekom od svojih saigrača. Iz tako stvorenih povoljnih prilika gol je neminovan. U fintama je toliko vešt i raznolik, da mu varke stalno uspevaju. Izvodi ih brzo, iznenadno, s takvom harmonijom i lepotom pokreta da izaziva oduševljenje kod publike. Svi ljubitelji rukometa ga znaju, veoma cene i vole".
"Nadmašio je Šekularca u mnogo čemu. Pre svega, Bogdan Cvijetić je atleta, a to je postigao svakodnevnim upornim vežbanjem. On shvata sport ozbiljno i daje sve od sebe i na treningu i na utakmici. On izbacuje iz igre protivnika ne zato da se poigrava s njime i učini ga smešnim ili da zabavi sebe i publiku, već da bi prokrčio put do cilja", objavljeno je u našem listu pre gotovo pola veka (21. februara 1958) pod naslovom "Majstor rukometa".
Bogdan Cvijetić je rođen 1. marta 1933. u Banjaluci. U vihoru Drugog svetskog rata, sredinom 1943, došao je sa porodicom u Beograd, tu proveo godinu i po dana, a potom se vratio u rodni grad. Posle završetka ekonomske škole želja za fakultetskim obrazovanjem vratila ga je u Beograd gde se upisao na Državni institut za fiskulturu (DIF), danas Fakultet sporta.
– Od malih nogu bio sam usredsređen na sport. Otac Svetislav i majka Vera bili su prvaci Vrbaske banovine u gimnastici. Kada sam upisao DIF već sam imao veliko iskustvo u fudbalu, odbojci, atletici, košarci... U višeboju sam 1948. osvojio 19. mesto u Jugoslaviji i drugo u Bosni. Krajem četrdesetih počeli su da se igraju turniri u malom rukometu. Nastupao sam za DIF, kada su me 1950. primetili iz rukometnog kluba Crvena zvezda i pozvali da im se priključim. Uporedo sam trenirao nekoliko sportova sve do 1952, kada je u Zvezdi počelo mnogo ozbiljnije da se radi. Zbog toga sam se potpuno okrenuo rukometu koji je sve do danas ostao moja velika ljubav – priča Cvijetić o svom rukometnom početku.
U Crvenoj zvezdi je bio sve do 1961. Doduše, napravio je prekid 1957. Dok je služio vojni rok u Boru, nastupao je za ekipu Borski rudnici. Nakon što je demobilisan 1958. pola godine je branio boje leskovačke Dubočice posle čega se vratio u matični klub. S čuvenom generacijom "crveno-belih" u kojoj su, pored njega, igrali i Marković, Dimitrić, Raguš, Đ. Vučinić, N. Vučinić, Piščević, Lupis, Prvulović, Stankić, Japundža, Čeremilac, Mandić... osvojio je dva državna prvenstva (1955. i 1956) i Kup (1956). Bili su ovo, inače, prvi trofeji Crvene zvezde, koja je na sledeću titulu prvaka čekala četiri decenije.
– Igralo se turnirski. Putovali smo širom Jugoslavije. Nije nam bilo ravnog 1955. i 1956. Prekinuli smo dominaciju zagrebačke Prvomajske, koja je prethodnih godina bila neprikosnovena. Takođe, dokazali smo da se dobar rukomet ne igra samo u Zagrebu. Tih godina Beograd je postao drugi veliki rukometni centar u zemlji.
Zbog toga ne čudi što je prva reprezentacija Jugoslavije u malom rukometu na svom debiju 21. februara 1957. protiv Poljske na "Turniru nacija" u Zagrebu u svom sastavu imala čak osmoricu igrača Crvene zvezde. Naravno, neizostavan je bio i Cvijetić, koji se i godinu dana kasnije našao u timu za Svetsko prvenstvo u Istočnoj Nemačkoj. Bio je to treći planetarni šampionat. Prvi na kojem je učestvovala Jugoslavija. Ipak, ovo prvenstvo, kao, uostalom, i sve vezano za reprezentaciju, ostalo je u izuzetno ružnom sećanju legende "crveno-belih".
– Jedina ambicija s kojom smo otputovali u Istočnu Nemačku bila je želja za učenjem od tada iskusnijih rukometnih nacija. Ipak, mislim da smo na debiju mogli da prođemo mnogo bolje. Zauzeli smo osmo mesto u konkurenciji 16 reprezentacija – kaže Cvijetić koji nije bio u prvom planu tadašnjeg selektora Ivana Snoja. Uprkos tome nezvanično je proglašen za najboljeg tehničara šampionata.
S 25 godina star za reprezentaciju
Brzo je zaboravio na šampionat u Istočnoj Nemačkoj. Bio je mlad i računao je da njegovo vreme tek dolazi i da će na narednim prvenstvima dobiti i veću šansu. Međutim, usledio je šok. Smatrali su da je star za reprezentaciju. Imao je tada Cvijetić 25 godina, igrao u vrhunskoj formi, ali to nije bilo dovoljno da se nađe u sastavu za Svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj 1961, koje je Jugoslavija neslavno završila. Eliminisana je posle prve runde.
"Po mišljenju mnogih, rukometaš Crvene zvezde Cvijetić bio je najbolji u jesenjoj prvenstvenoj sezoni. Pa, ipak, savezni kapiten Snoj ga je zaboravio. Zašto je to učinio, zašto se lišio dragocenih usluga igrača koji je igrao izvanredno u ligi – pitaju se mnogi. Ubedljivih odgovora nema. Jedno je sigurno: vrhovni 'bos' jugoslovenskog rukometa nije iskoristio sve mogućnosti da sastavi najbolji tim i dovede na Svetsko prvenstvo ekipu koja bi mogla da pobedi Norvešku i sudije", pisalo je, između ostalog, u "Politici" u članku čuvenog novinara Radeta Stanojevića posle poraza od Norveške kojim je Jugoslavija završila učešće na svetskom šampionatu 1961.
Iako su i ostali jugoslovenski novinari, poput Stanojevića, postavljali pitanje zbog čega Cvijetića nema u reprezentaciji, iako su se neki od najpoznatijih svetskih rukometnih stručnjaka, pre svih Šveđanin Vadmark, javno divili Cvijetićevoj igri, Snoj nije promenio mišljenje. Jedan vanserijski igrač zvanično se oprostio od dresa s državnim grbom 21. februara 1961. protiv Mađarske u Budimpešti. Odigrao je za reprezentaciju svega deset zvaničnih utakmica i postigao 21 gol.
– Bio sam razočaran i nesrećan što nisam dobio priliku da se dokažem i u reprezentaciji – priseća se Cvijetić, koji je ubrzo spakovao kofere i otišao u inostranstvo.
Ugledni profesor
Prvo odredište bila mu je Švajcarska. U Ženevi, gde i danas živi, igrao je i bio trener jednog ženskog lokalnog kluba koji je uveo u najviši rang. Potom se oprobao i u Francuskoj, gde je u Lionu prvo igrao i vodio s klupe Kalu, a potom i Virfranš u kojem je takođe obavljao dve funkcije. Pod njegovim vođstvom ovaj klub je za četiri godine od četvrtoligaša postao treća ekipa u Francuskoj. Uporedo sa sportskom gradio je i profesorsku karijeru. Radio je od 1968. do 1973. kao profesor sporta na institutu Florimont u Ženevi, a potom i na Univerzitetu za sport – koledž Mare, koji je pohađalo čak 12.000 studenata, kao profesor za rukomet. U međuvremenu se i oženio. Sa suprugom Jovankom, koja je 30 godina radila u UN u Ženevi, ima dvoje dece koja su rođena u Švajcarskoj. Sin Kristijan je fudbalski trener i trenutno živi u Beogradu, a ćerka Vera je diplomirani ekonomista i direktor je u jednoj ženevskoj banci. Udata je i ima dvoje dece.
– U moje vreme bilo je sasvim normalno da vrhunski sportisti "jure" fakultetsku diplomu. Nekoliko saigrača iz moje generacije postali su i doktori nauka. Bili smo možda ambiciozniji od današnjih naraštaja, ali i svesni da nam je bez škole budućnost neizvesna. Učili smo u kupeima vozova, dok smo putovali na gostovanja. U sportu tada nije bilo para koje bi garantovale mirnu starost. Pojedini rukometni klubovi počeli su da plaćaju igrače tek posle Svetskog prvenstva u Istočnoj Nemačkoj, a plate su bile simbolične.
Poredeći današnji rukomet s onim koji se igrao u njegovo vreme, Cvijetić smatra da se nije ništa suštinski promenilo:
– Isti je to sport. Doduše, i rukomet, kao i život, postao je mnogo brži. U moje vreme mnogo više pažnje se posvećivalo tehnici. Današnji igrači u svom repertoaru imaju svega tri-četiri vrste šuta. Ja sam koristio najmanje deset – kaže na kraju jedan od najboljih tehničara i najatraktivnijih igrača u istoriji našeg rukometa s kojim smo pričali u njegovom stanu u Beogradu gde se oporavlja posle tri operacije kolena. – Nikada se nisam štedeo. Ceh su platila kolena. Ipak, čvrsto se nadam da će na kraju sve biti u najboljem redu.
-----------------------------------------------------------
Bogata arhiva
Bogata arhiva u Cvijetićevom stanu u Beogradu najbolji je svedok perioda kada je harao rukometnim terenima. Zapaženo mesto na policama, pored brojnih fotografija i isečaka iz novina, ima i knjiga iz 2004. autora Zorana Stanojlovića, urednika rukometnog magazina "Sedmerac", posvećena liku i delu Zvezdine igračke legende.
[objavljeno: ]
