Izvor: Sportski Žurnal, 29.Sep.2010, 03:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KVATRO FORMAĐO: Migracija
Piše: IGOR JAGLIČIĆ
Razmišljam nešto u autobusu, dok se klackamo ka Milanu, koliko su organizatori 17. SP u odbojci morali da rezervišu avionskih karata i pokrenu vozila, kako bi se kompletan „cirkus” bukvalno za jedno prepodne prebacio u neki novi grad, na novo odredište.
Mi smo ustali već u pola sedam, a Kanađana više i nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << bilo u hotelu. Poljaci su se spremali za Ankonu, a Nemci još spavali, jer im je čarter za Kataniju bio zakazan za 12 časova. A gde su ostale grupe, službena lica, sudije, navijači... Šta bi sa onolikim Poljacima? Sedam sati ide voz iz Trsta do Ankone. Mora se odati priznanje organizatoru na želji da se Mundijal održi u čak 10 gradova. Možda su preterali, ali verujem da će uspeti.
Gledam i šta je bilo sa našom Zoricom Bjelić? Odletela je iz Torina u Kataniju, a Slobodan Milošević, delegat FIVB, koji je sa uspehom odradio izuzetno važan posao u Torinu, vratio se preko Rima za Beograd.
Da ne budu samo pohvale, moraću malo i da kritikujem organizatora. Da ste samo videli „kolicki” su autobus poslali našoj reprezentaciji, za put od Trsta do Milana? Nešto veći od kombi-busa, a dobro manji od pravog. Jedva da smo se spakovali, pa torbe smo unosili unutra, pošto u boksevima više nije bilo mesta. Ako vam kažem da su tim menadžer Laslo Lukač i Marko Podraščanin polovinu puta prespavali na prolazu između sedišta, biće vam jasno u kakvoj su se situaciji našli Orlovi.
Kiks Italijani, žuti karton, kartelino đalo, kako vam volja!
Malo ću vam prepričati i atmosferu u autobusu za vreme putovanja. Biće lakše da vam kažem ko jedini nije „oka sklopio”, jer su svi ostali već pred Venecijom bili u dubokom snu. Legendarni dr Ljuban Martinović sedeo je, a gde drugo, do vozača i ovome je sve bilo jasno. Bez sna su bili i Ivan Miljković i kapiten Nikola Grbić, koji se nagledao filmova, naročito od trenutka kad smo prestali „da ga davimo”, profesor Grbović i ja. Nas dvojica, o čemu drugom, nego o skijanju. Zabeleše se Alpe, desno od autoputa i to nam je bilo dovoljno da započnemo. Još kad smo videli skretanje za Linjano, priči nije bilo kraja.
Mnoga mesta pored kojih smo prolazili čuvenim autoputem E 70, asocirala su me na razne sportske događaje i klubove, da li u odbojci, fudbalu, ili nekom drugom sportu. Da li o lepoti i kulturi, kada je reč o Veneciji? Sad definitivno znam i gde je taj Koneljano, da mi ne bi naša Joca (op.a. Brakočević) opet objašnjavala. Ostaju iza nas Trevizo, Padova, Vićenca, Verona, Breša, Bergamo...
Kad smo ugledali Moncu, znali smo da se našim mukama približio kraj. Nakon nekih 30 kilometara, prošavši i Milano, stigli smo do konačnog odredišta, malog mesta Asago, na putu do Đenove... Tu smo do nedelje, čujemo se...
Nastavak na Sportski Žurnal...
