Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 07.Nov.2018, 12:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jovan Hranilović – pesnik, novinar i javni radnik
Šta god da je radio u svom događajima bogatom životu Jovan Hranilović je ostavio traga. Bilo da je pisao, govorio, kritikovao, polemisao, radovao se ili tugovao – u svemu je bio veliki. Jedna od istorijskih ličnosti koja je imala značajnog udela u procesu prisajedinjenja i ujedinjenja sigurno je i prota Jovan Hranilović, čovek koji je imao autoritet u ondašnjoj novosadskoj i vojvođanskoj javnosti ne samo kao sveštenik i pesnik, već i kao angažovani javni radnik i novinar. >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine <<
Životopis
Jovan Hranilović imao je zanimljivu biografiju, jer bio je humanista, pesnik, političar, intelektualac, sveštenik i čovek vrline. Hranilović se rodio u porodici grkokatoličkog sveštenika Nikole u Kričkama na Petrovom Polju 18. decembra 1855. Njegov otac bio je pristalica južnoslovenskog jedinstva i Ilirskog pokreta i objavljivao je pesme na slavenoruskom jeziku pod pseudonimom Ljubomir Slavjančić u Danici pod Gajevim uredništvom i Bačkoj vili koju uređuje Petar Jovanović.
Jovan Hranilović je krajem 1878. postavljen za sveštenika i sekretara grkokatoličkog vladike Đure Smičiklasa da bi uskoro, već naredne 1879. postao paroh u Žumberku. Za te godine u poetskom smislu vezuje se njegov najplodniji stvaralački period, kada piše čuvene Žumberačke elegije. U Žumberku ostaje do 1882. kada je premešten u Radatoviće, a prema nekrologu u novosadskom dnevnom listu Jedinstvu u žumberačkom kraju je po raznim parohijama služio devet godina [Jedinstvo 1924: 1].
Hranilović je određeno vreme bio van službe ali je već 1887. postavljen za sveštenika u bačkom selu Kucuri, da bi od 1889. do smrti bio paroh u Novom Sadu. To je bila parohija sa siromašnim vernicima Rusinima, te je Hranilović živeo dosta skromno. U parohiji crkve svetih Apostola Petra i Pavla imao je uobičajene svešteničke poslove, družio se rado sa viđenijim i uglednim ljudima ondašnjeg Novog Sada.
Hranilović je značajan za istoriju našeg novinarstva jer je nakon ujedinjenja bio direktor i urednik demokratskog lista Jedinstvo, koji je izlazio u Novom Sadu. Jovan Hranilović bio je prvi predsednik Novosadske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja (JNU), a za tu dužnost izabran je na konstitutivnom sastanku koji je održan 25. januara 1922. u Novom Sadu. Pritisnut materijalnom bedom i oskudicom, iako na oko snažne konstitucije i stamen, Hranilović se razboleo krajem 1923 a iako je pao u krevet, nastavio je da radi. Umro je 5. avgusta 1924. godine. Sahranjen je u prisustvu velikog broja poštovalaca i uglednih građana na Rusinskom groblju u Novom Sadu.
Politički rad
Hranilović je na početku dvadesetog veka bio u duhu Štrosmajerovih ideja, a ugarske vlasti iako nisu sa simpatijama gledale na njegovu jugoslovensku orjentaciju nisu mu pravile otvorene smetnje zbog velikog ugleda koji je imao među novosadskim građanstvom. Kada je počeo Prvi svetski rat austro-ugarske vlasti su zatvarale i proganjale viđenije nacionalne radnike koji su delovali u duhu južnoslovenskog jedinstva. Hranilović je od strane špijuna bio optužen da drži golubove pismonoše u cilju obaveštajnog rada u korist srpske vojske i da bi tu sumnju otklonio morao je da svoje ljubimce pretvori u nedeljni ručak, što mu u ta smutna ratna vremena izgleda nije palo tako teško.
Hranilović je kao grkokatolički župnik smogao snage i hrabrosti da pozdravi savezničke francuske vojnike kada su sa srpskim jedinicama ušli u oslobođeni Novi Sad novembra 1918. godine na odličnom francuskom jeziku. Vojvodu Petra Bojovića koji sa štabom Prve srpske armije ulazi u grad 3. decembra 1918. godine, Hranilović je pozdravio na sledeći način:
"Dopustite, da Vas još na čas zaustavim u ime ovde okupljenih Srba, Hrvata, Bunjevaca, Rusina, Slovaka i ostalih Slovena ove varoši; da Vas pozdravim u ime neslovenskih žitelja ove varoši, u kojima ima i pogleda, srca, čoveštva i viteštva, da se poraduju s nama u danima naše sreće, naše davno radovanje mlade slobode. Ni sjajno biserje našeg lepog narodnog jezika nije dosta sjajno, da istumači osećaje, što nam potresaju u ovaj čas srcem i dušom, gde govore herojska dela što ih je počinila slavna srpska vojska, koja dolazi evo k nama kroz more krvi i niz neopisanih patnja kao triumfatorka, kao osloboditeljka naša – naša živa želja, naša uzdanica, naše sunce. O ne odlazite od nas, ostajte s nama, ta uz vas smo tako sretni, uz vas se tako sigurno osećamo".
Prisajedinjenje
U političkom smislu Jovan Hranilović je doživeo najveću čast kada je bio izabran za jednog od (osam) predsedavajućih Velike narodne skupštine Srba, Hrvata, Bunjevaca, Slovaka, Rusina i ostalih naroda, odnosno narodnog tela koje je objavilo prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji, a zatim i ujedinjenje u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Pre imenovanja za predsedavajućeg Jovan Hranilović je dobio punomoć od novosadskih Rusina da ih kao poslanik predstavlja na Velikoj narodnoj skupštini. Hranilović je u znak priznanja za rad na poslu ujedinjenja dobio 1921. godine orden Svetog Save IV reda. „Važno priznanje doživio je Jovan 25. studenog 1918., kada su ga izabrali za predsjednika Velike narodne skupštine u Novom Sadu, na kojoj su vojvođanski srpski politici – narodni poslanici i ostali ugledni ljudi – proglasili kidanje s Madžarima i Budimpeštom".
Hranilović je na toj poznatoj istorijski važnoj skupštini imao značajnu ulogu jer je bio od pre Svetskog rata poznat po političkoj aktivnosti i radu na jedinstvu južnih Slovena. Pri tom je bio grkokatolički sveštenik i Hrvat po nacionalnosti, što je pri radu na ujedinjenju bilo od velike važnosti kao demonstracija zastupljenosti svih naroda u najvišim privremenim organima vlasti.
Knjiga o Hraniloviću
Vladimir Barović priprema knjigu o Hraniloviću, koja treba krajem godine da izađe iz štampe.
Pre održavanja Velike narodne skupštine, organizovane su predkonferencije prispelih narodnih poslanika na kojima su dogovarana pravila rada i sistem odlučivanja. Predkonferenciju je otvorio Jovan Hranilović i to u ime najvišeg organa izvršne vlasti u oslobođenoj Vojvodini, koji se zvao Srpski narodni odbor. Nakon preliminarnih sastanaka i razgovora usledilo je zasedanje narodne skupštine koja je bila značajan istorijski događaj. Po rečima učesnika i svedoka tog događaja Andrije Mirkovića bio je to emotivan momenat:
"Ceneći nacionalni rad Jovana Hranilovića poverili su mu ulogu punu časti i odgovornosti, da on otvori tu veliku i značajnu Narodnu Skupštinu, i da joj on predsedava. Pošto je doneta gore pomenuta odluka, nastupio je dirljiv momenat. Svi narodni poslanici i sva publika ustaje i kroz veliku dvoranu zabruja iz mnogo stotina grla, narodna himna. Oduševljenju ne beše kraja. Predsednik Jovan Hranilović ustaje da se zahvali prisutnim poslanicima, u ime predsedništva i naroda na uzornom redu koji je vladao za trajanja ove skupštine. Grudi mu se napuniše neizmernim blaženstvom, pozdravljao je sav naš narod, blagosiljao taj veliki čas, i hvalio Boga što doživesmo taj veliki dan. Jovan Hranilović bio je svuda i na svakom mestu gde se tražilo žrtve, gde je trebalo raditi i dati vidnog priznanja našem oduševljenju blagodarnosti za oslobođenje i ujedinjenje".
Narodni tribun
Jovan se od početka dvadesetog veka pa do Prvog svetskog rata uobličava u nacionalnog radnika - iskrenog pobornika južnoslovenske sloge i života pod zajedničkim krovom i u zajedničkoj državi svih Južnih Slovena. Hranilović je kao dugogodišnji paroh grkokatoličke crkve sv. Apostola Petra i Pavla, u kojoj su vernici bili Rusini, imao veliki uticaj na tu nacionalnu zajednicu u Novom Sadu i šire. Njega su vlasti smatrale za jednog od rusinskih prvaka (iako po nacionalnoj pripadnosti nije bio Rusin) i čoveka koji se od strane svojih parohijana često konsultuje ne samo za duhovna već i za razna društvena i politička pitanja.
Čovek koji je ostao u široj javnosti upamćen kao autor Žumberačkih elegija u istoriji Novog Sada i Vojvodine ostavio je neizbrisiv trag. Rad Jovana Hranilovića može se oceniti kao primer zalaganja za javni interes a njegov život ukazuje da se angažovanje zasnovano na moralnim vrlinama visoko ceni i sa distance od jednog veka. Hranilović je ostao dosledan idejama južnoslovenskog jedinstva za koje se zalagao, a nama je ostavio izuzetan primer vrsnog javnog delatnika i moralnog čoveka na mestu predsedavajućeg Velike narodne skupštine koja je prisajedinila Bačku, Banat i Baranju Kraljevini Srbiji, čime su ovi krajevi ušli u Kraljevstvo SHS.
Autorski tekst prof.dr Vladimira Barovića, profesora na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
