Izvor: RTS, 19.Jun.2015, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još samo korak do sna...
Reprezentativci Srbije, igrači rođeni prvog januara 1995. godine i kasnije, najavljivali su uoči polaska na Novi Zeland borbu za trofej. I skoro niko nije verovao u mogućnost ispunjenja tog cilja. Infantilni san pretencioznih klinaca, pomislili su mnogi. Kako su samo pogrešili...
Srbija se već tri nedelje budi rano i to radi sa osmehom i velikim zadovoljstvom. Uživa u igri fudbalera koje predvode selektor >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Veljko Paunović i njegovi saradnici Marko Mitrović i Milan Kosanović. Nada se, videćemo koliko opravdano, jer i ranije je bilo velikih uspeha u mlađim kategorijama a potpunog odsustva istog u fudbalu za odrasle, da bi igre "orlića" na Mundijalitu mogle da označe i nekakvo opšte buđenje srpskog loptanja.
Talenat nikada nije bio upitan, iako je često zanemaren. Gotovo svi srpski reprezentativci igraju u klubovima domaće Superlige. Isto to važi i za mladu reprezentaciju u Češkoj, kao i za sve ranije generacije mlađih selekcija koje su igrale završne turnire, pa i stizale do polufinala, finala, trofeja.
Ono što možda izdvaja ovaj tim od svih prethodnih jeste neverovatna timska kohezija i samopožrtvovanost svih njegovih članova, koji dolaze podjednako od pedagoškog rada srpskog selektora i ljudskih kvaliteta samih fudbalera. Otud je i bilo moguće da, na putu do velikog (zaista velikog) finala na Nort Harbor stadionu u Oklendu, Srbija igra produžetke u sve tri utakmice nokaut faze takmičenja - i da sva tri puta slavi. Za to je potrebna baš jaka "glava", a to je nešto što ovi fudbaleri nedvosmisleno imaju.
A počelo je porazom. U prvom meču na turniru, Srbija je, iako dominantniji rival, izgubila od Urugvaja. Jedini gol na meču postigao je sjajni Gaston Pereiro, fudbaler velikog Nasionala i velika nada fudbala u Urugvaju.
Trebalo je ustati, obrisati se i nastaviti dalje. Srbija je upravo to uradila u utakmici sa Malijem. Sergej Milinković Savić i Staniša Mandić su bili strelci za naš tim.
Sledeći na redu je bio Meksiko, pobeđen istim rezultatom. Golove u trijumfu koji je Srbiji obezbedio prvo mesto u grupi D postigli su Nemanja Maksimović i Andrija Živković.
Baš to prvo mesto Srbiji je za rivala u osmini finala donelo selekciju Mađarske. Ovde počinje niska trilera, "klifhengera" i kolektivnog grickanja noktiju u Srbiji. Poveli su naši severni susedi, ali je Ivan Šaponjić postigao gol u nadoknadi vremena. Onda, na samom kraju poslednjeg produžetka, Atila Talaber je, na način koji je gotovo nemoguće dočarati, svakako ga nije moguće ponovo rekreirati, zatresao sopstvenu mrežu. Srbija je u četvrtfinalu.
Sjedinjene Američke Države su bile rival koji ih je tamo čekao. Bila je to naporna utakmica, kao svađa starih i džangrizavih supružnika, čiji pobednik je odlučen jedanaestercima. Nekoliko puta su Amerikanci "nudili" pobedu srpskim igračima, ali je priliku iskoristio tek Nemanja Maksimović. On je bio deveti izvođač jedanaesterca.
Četiri ekipa su potom ostale na turniru. Brazil je bio surov protiv Senegala (5:0), a Srbiju je sačekao još jedan napet meč sa Malijem. "Orlići" su sjajno otvorili susret i poveli golom Andrije Živkovića. Do otprilike polovine prvog dela su bili bolji u polju i stvarali prilike, ali nisu uspeli da prelome meč.
Onda je Mali odgovorio. Izjednačio je, a imao je priliku i da povede do kraja prvog poluvremena. I u nastavku su bili konkretniji, uglavnom su oni dobijali sve "pedeset-pedeset" duele i činilo se kao da ih ima više na terenu, ili kao da je teren blago nagnut tako da fudbaleri u žutim dresovima napadaju nizbrdo. Izdržala je ipak Srbija, da bi Ivan Šaponjić u 101. minutu postigao gol posle prekida.
Ostao je, tako još jedan red, još poslednji paragraf. Finale. Njega će, kao i ove prethodne, i nadamo se podjednako uspešno, ispisati mladi reprezentativci Srbije u subotu... Za još jedno prijatno buđenje.
