Izvor: B92, 03.Feb.2021, 14:10
Jedinstveni opijat Melburna
Nije januar, već februar. Početak je pomeren. Dublje, u sredinu australijskog leta.
Sunce će i dalje pržiti kao da ste u pustinji, a uveče igrače će milovati hladan vetar. Sve će biti isto, samo što ovog puta ću o svemu tome pisati sa pristojne distance.
Šta je to, tričavih 15.405 kilometara vazdušnom linijom? Od Beograda do Melburna, od srpske zime do prelepog australijskog leta…
Avionu je potrebno 19 sati i 15 minuta da dođe iz jedne u drugu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << tačku. Helikopteru, računica kaže 70 sati i jedan minut, a golubu, ako bi mogao toliko da preleti prosečnom brzinom, čak 220 sati i četiri minuta. Jadan golub, muka je i avionom, kamoli spostvenim krilima.
Računam, u protekle dve godine, preleteo sam cirka 61.820 kilometara između te dve tačke, Beograda i Melburna. To je jedan i po put oko Zemlje, računajući po njenom obimu oko ekvatora. Malo li je?
Za one koji ne vole duge letove, to je pakao. Meni to nije nimalo teško palo, barem ne kao što sam mislio da će. Tačno je, imate koji dan džetlega, privikavanja biološkog časovnika sa jedne na drugu vremensku zonu, ali sve se brzo dovede u red.
Posebno ako znate šta posle toga sledi, jer verujte, svaki svakcijati minut tog mučenja da preletite kontinente, mora i okean se isplati kada vas zapljusnu talasi australijskog leta i kad krene taj kovitlac obostrane strasti, između vas i igre koju toliko volite.
I kako kročite stopalom, na to udaljeno parče kopna, preko Indijskog okeana i pogledate nebo, setite se jedne pesme australijske grupe “Crowded House” u kojoj, u prevodu, kažu:
“Ni Julije Cezar ni rimska imperija
nisu uspeli da osvoje to plavetnilo”…
Znamo ko jeste. I to osam puta. I u prilici je da to uradi i po deveti put.
Da kucnem u drvo, ako je već o Novaku, da zlo ne čuje, a i da se malo našalimo – biće da smo mu u protekle dve godine bili neka vrsta talije.
Da nisam surovo realan, pa i da poverujem u te priče o sreći, ali barem što se Novaka tiče, to ne funkcioniše tako – reč je o šampionu najvećeg kalibra, nekom ko je sve te silne australijske počasti iskovao na svom znoju i muci i zato je tu gde jeste. Sreća s tim baš nema ništa.
Mogu samo da priznam, bila je silna privilegija biti prisutan u 2019. i 2020. u Melburnu i gledati ga na delu, kako obara protivnika za protivnikom, kao figure po šahovskoj tabli i ponosno podiže taj “Norman Bruks” trofej.
Nešto mi govori, opet će. Nema veze ko je tamo da svedoči o tome, jer svi smo mi efemerni i prolazni. Ono što on čini je svevremeno.
I dobro, posle jedne ovakve košmarne godine, u kojoj je jedna reč, koju namerno neću pomeniti, uništila bukvalno sve, dobili smo ovakav Melburn – uslovljen pravilima o merema zaštite od tog nevidljivog neprijatelja.
Kada sam se tačno pre godinu dana ukrcavao u avion za Beograd, na aerodromu u Melburnu, možda je tek svaki treći ili četvrti putnik, obično među onima koji su dolazili iz Azije, nosio maske.
U međuvremenu, cela planete je navukla masku na lice i sve je stiglo do jedne tačke neprepoznatljivosti. Pitali smo se, jesu li ovo stvarno naši životi ili sanjamo?
Kako je tenisu bilo u svemu tome, videli smo. I gledamo još. Zato, ko god u ovakvim okolnostima uspe da prođe sve te prepreke i pobedi sedam rivala u Melburnu, osvojiće ne turnir, nego turnir i po!
Zašto? Zato što je do njega došao ne samo čineći ono što standardno čini da bi pobeđivao, već što je ovog puta oko nogu imao privezane silne, nevidljive tegove, i poleteo je s time!
Mi žurnalisti smo tu da poput oka kamere pratimo, beležimo, arhiviramo.
Jer, jedna od lepota tenisa je upravo u tome što preko cele godine, ceo teniski karavan je u poteri za suncem i lepim vremenom. Nije li onda nekako i logično što sve kreće sa ove južne polulopte, gde je sada leto dok je kod nas duboka zima?
I gde ćete idelanije stvari od tog grada na jugoistoku Australije, u državi Viktorija, tog bisera u školjci, koji blistavo sija i svake godine mami more ljubitelja tenisa sebi u pohode?
Melburn, zaista, ima čime da vas opije. Vaše je samo da se prepustite.
Ako ste teniski fan, vi ste u raju. Tirkiznom raju, jer to je boja Australijan opena. Kao nebo iznad, kako smo već rekli.
Ako imate novca i sreće, da lutate od terena do terena i gledate meč za mečom, utolićete tu neprestanu glad za magijom žute loptice.
Ko nema, može da prati sve to i sa trgova, na velikim bilbordima, dok sedi na platnenim stolicama, zavaljen u njih uz čašu piva, ili leži na pločniku, sa trenerkom pod glavom, onako bosonog i letnje raspojasan u majici i šortsu, kako to čine mladi Australijanci u te dve nedelje turnira, ako već nemaju prilike da uđu unutar carstva Melburn parka.
Tada je ceo grad Australijan open, diše jednim plućima i sve vodi ka tom magičnom parčetu zemlje kraj Jare, u predivnom parku gde se dešavaju sve te bajkovite teniske priče.
Znam samo da nema šanse da barem nekoliko puta tokom turnira ne doživite taj osećaj vrhunskog oduševljenja nečim što ste videli na terenima, što ćete pamtiti celog života.
Nema teorije da se ne zaljubite u Melburn! Ne vredi se ni opirati. A i zašto bi?
Jer sam grad i tenis vam, u to vreme, kako je to jednom o magiji poezije rekao slavni američki pesnik, Robert Frost, “obezbeđuju trenutni lek od zaborava”.
Znao je to dobro i direktor Tenis Australija, neumorni Kreg Tajli i zato se izborio makar za ovakav Australijan open.
Zna on dobro kakav je opijat tenis za sve u Australiji, da to nije samo prilika za dobar biznis. Zna da bez tih spasonosnih teniskih pilulica, mnogi u svemu ovome što nam se dešava, ne bi izdržali. Zato mu još jednom hvala, u ime Australijanaca i svih nas koji smo svoje teleskope i kamere uperili prema epicentru teniskih zbivanja u ovom trenutku.
Jer bolje je sa i ovakvim Australijan openom, nego bez njega. Ožiljak godine bez Vimbldona i dalje mnoge ljubitelje tenisa boli i ne zarasta.
Jednom prilikom, neko me je pitao da mu opišem jedan radni dan u Melburnu.
To zahteva prostor, pa je možda najbolje da priču zgusnem u nešto karaktera…
“Probudiš se, uradiš vežbe, izađeš na teresu u svom dvonedeljnom AiR BnB stanu i doručkuješ na prijatnom jutarnjem suncu uz šolju čaja, ili koje parče lubenice ili jagode, pribeležiš u notes šta te sve čeka tog dana i kakve su obaveze, prelistaš usput mejlove, odvojiš bitno od nebitnog, odrediš prioritete. Spakuješ pažljivo sve što ti je potrebno tog dana, pažiš strogo da nešto ne zaboraviš u stanu jer posle, kad krene tenisko ludilo, naročito tih prvih dana, nema vraćanja nazad…”
“Uhvatiš tramvaj, paziš da otkucaš kartu jer su kazne ako slučajno naiđe kontrola paprene, osim ako se voziš u Free tram zoni, u centru grada, gde ti je dozvoljeno da se tako voziš. Usput svratiš do prodavnice, prošetaš do Melburn parka obično stazom pored Jare, gde te na kapiji sačekaju da te pregledaju metal detektorima i prevrnu ti torbu, za svaki slučaj”…
“Uđeš u kompleks, popneš se liftom na četvrti sprat u velelepnoj zgradi Medija centra, gde imaš svoj radni sto koji je tvoj svet u te dve nedelje. Prošetaš do kafe kuhinje, spremiš sebi čaj ili kafu ili popiješ sok jer sve ti je dostupno, a onda, na posao. Tekstovi, vesti, kreću mečevi, s terena na teren, s presa na pres i stalno brojiš koliko je to sati sada u Srbiji, planiraš kako da sve stigneš da završiš. Nekad je moguće, nekad ne, ali tu su kolege, pomažete jedni drugima, živite istim ritmom i istim životom tih dana…”
Kada se nađete u tom viru zbivanja, sve ide vrtoglavom brzinom. Često i ne završite tekst, kada vas sa razglasa već pozivaju, jer Novak Đoković ili neko drugi, za minut stiže u pres salu Medija centra i vi žurno ostavljate započet posao, da biste krenuli na drugi, a neretko i na treći, jer i posle presa ima pres, jer se stvari u toj gužvi, naročito prve nedelje turnira, silno preklapaju.
Ne možete videti sve mečeve, ali možete mnogo od toga. Neke pogledate cele, neke delimično, nakada trčite sa jednog na drugi teren, naročito ako su blizu, pa pogledate set jednoga, pa set drugoga…Ne može drugačije, sve dok ne dođe ta druga nedelja kada je manje duela i kada se sve nekako unormali i dobije mirniji, ali zato i onaj adrenalinskiji tok, jer se bliži završnica i konačni okršaji.
Jedno ne smete da zaboravite – da ponesete kačket, kremu za sunčanje i flašicu vode. Bez toga ste na terenu, gde često nema hlada, kao u sred crvene australijske pustinje i počeće, pre ili kasnije, da vam se na podnevnom suncu priviđa blok stena, Ajers Rok.
Ako stignete da ručate, stignete. Ako ne, kako vas zalomi. Uvek imate opciju da kupite sendvič u kantini Medija centra, ili da preskočite obrok i uzmete večeru…
Nešto što se obično ne propušta je termin u pet popodne, kada na spratu ispod u kantini, kreće koktel za pripadnike medija, prilika za predah, da pojedete neki kanape ili prolećnu rolnicu s nogu, ko voli i suši, uz obavezan izbor dve ili tri vrste vina koje obezbeđuje sponzor turnira. Vikendom ima i neki australijski tip roštilja, neki fini burgerčići. U svakom slučaju prijatno i simpatično.
Prilika da se sa kolegama, domaćim i stranim, razmene mišljenja i iskustva, da se usput malo našalite, nasmejete i predahnete…
“Možemo samo da sanjamo ove godine o medijskom koktelu dok se smrzavamo, ja u Mančesteru, ti u Beogradu”, napisao mi je nedavno u poruci preko Instagrama jedan britanski kolega.
I verujte, peščanik dana iscuri, sunce sa istoka za tili čas stigne do zapada, ali dan se počesto tu ne završava. Nekada do duboko iza ponoći, a i u sat ili dva posle nje, završite sve, zaključate fioku na stočiću i vozilom turnira se prevezete do stana (jer je poslenji noćni tramvaj već otišao), gde vas, ako niste stigli da ga završite, čeka pisanje dnevnog bloga, polusklopljenih očiju, da biste potom pali umorni na krevet i spavali svega nekoliko sati.
Ali verujte, to je nezamenjivo iskustvo i nešto što ovaj posao čini tako lepim i jedinstvenim.
I tako svakog dana dok ste na turniru.
Bude naravno, vremena da naročito kasnije, kada se mečevi prorede, obiđete nešto i u gradu, posetite muzej, ili provedete vreme u parku, vidite se sa prijateljima koje ste tu stekli i upoznali, vozite se brodom na Jari i vidite Melburn i sa te strane. Ili se jednostavno spustite južno, do plaže, Sent Kilde ili Brajton Biča, svejedno, gde imate prilike da se makar sat-dva kupate usred januara i ne strahujete od ajkula. Ali sve se, ma u kojoj tački da se nalazite, vrti oko tenisa.
Na turniru često organizuju zanimljive događaje, susrete sa teniskim legendama, na neke od njih jednostavno naletite tokom dnevnih dešavanja i ako imate sreće, dobijete koji odgovor na postavljena pitanja, bio to Mats Vilander, Tod Vudbridž ili ma ko drugi od njih…To su uvek dragocena iskustva jer imate prilike da razgovarate sa ljudima koji nešto znače u svetu tenisa i koji u svakom momentu znaju šta treba da kažu i kako da se ponašaju sa pripadnicima medija.
A sa Australijancima je nekako lako, spontano. Oni su prilično opušteni, lako se sa njima stupi u kontakt i srdačni su, barem većina koje sam imao prilike da upoznam i sa kojim sam komunicirao.
Bilo da ste u tramvaju, u tržnom centru ili na teniskom meču.
I svi vole i ponosni su na svoj Australijan open.
Zaista, ima na šta i da budu ponosni. Jer bez preterivanja, radi se o vrhunski organizovanom turniru.
Kako znate da je sve tako dobro?
Kada na kraju, kada morate da se rastanete od Melburn parka, posle tog dvonedeljnog ludila, osetite da imate veliku knedlu u grlu i da vam je žao kada morate da prođete završni put kroz jednu od tih izlaznih kapija.
Niste pravi fan tenisa ako ne poželite ili bar pomislite, “makar još jedan dan svega ovoga”…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
