Izvor: Sportski Žurnal, 06.Jan.2011, 03:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Jedan „običan” dan Gabora Sagmajstera…

Piše: Predrag Milinković
Čuveni Dakar reli. Svaki dan pravi pakao na točkovima, svaka noć u šatoru pod samim nebom, donosi tek malo predaha i grozničavi san da se i naredna etapa okonča uspešno. Među najhrabrijima, gotovo ludima treći put je i naš Gabor Sagmajester. Sve je poznato i sve je opet sasvim drugačije.
San >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << Pedro de Kolalao nalazi se na 1.000 metara nadmorske visine, što govori da se penjemo ka Andima. Provincija Huhuj jedna je od siromašnijih u Argentini. Sve je manje zelenila, sve više je prašine, peska, kamenjara. Uvek se pitamo kako je učesnicima relija? Oni su stalno u prašini, jer bivak je uglavnom u divljini. Sagmajster se uvek obraduje kad ga posetimo u kampu. Donesemo neko voće, kiki–riki, čips i hladno pivo.
– Baš mi prija kad ste ovde. Moram malo da pričam, da izbistrim glavu, da se opustim. Moj klupski kolega Miran Stanovnik i ja odmah živnemo – svaki dan nam govori Gabor.
I zaista, sve može da se dogodi, ali ne smemo da propustimo posetu bivaku. Uostalom, verovatno ćemo neku noć i prespavati tamo kad stignemo u Čile i Atakama pustinju. Po malim mestima, na koja se naslanja bivak, vrlo teško je naći drugi krov nad glavom. Ali, o tome ćemo kad dođe vreme...

– I ja mislim samo danas za sutra. Ne gledam nikad koliko me kilometara čeka do kraja već se fokusiram isključivo na narednu etapu. Sve je teže. Uvek postoje tri, četiri dana koja treba preživeti i nikad ne znaš da li je to baš sutrašnja etapa. Oko 19 sati gledam „putnu knjigu“, obeležim putanju, zatim idem na brifing i večeru. Potom podignem šator i spavanjac jer ustajemo oko tri ujutro. Naravno, uvek se savetujem sa Miranom koji je daleko iskusniji jer već 14. put učestvuje na Dakaru, čak devet puta stigao je do cilja i moram priznati da mi je dosta pomogao – naglasio je Sagmajster.
Za razliku od Subotičanina koji svaku noć provede u šatoru u bivaku, mi na ovom putu kroz Južnu Ameriku još uvek možemo da biramo smeštaj. Uglavnom izbegavamo skupe hotele, jer su najčešće puni, ali i zbog cene. Dakar prati četiri puta veći broj ljudi nego što ima takmičara...
Šta vam je u Argentini bilo najteže tokom prve faze?
– Dok smo vozili kozjom stazom na visini od 3.000 metara nadmorske visine. Bilo je usko, sa jedne strane stena, sa druge provalija bar 500 metara duboka. Samo jednom sam pogledao dole da bih znao šta me čeka ako, ne daj Bože, pogrešim i sledio sam se. Zato sam sve vreme „vukao“ motor ka steni i gledao isključivo ispred sebe. Dugih, dugih 30 kilometara, sve dok se nismo spustili. Kao film strave i užasa.

U odnosu na prošlu sezonu za nijansu beležite slabije plasmane na specijalnim ispitima. Zašto?
– Konkurencija je daleko jača. Kao prvo – više nas ima. Kao drugo, na Dakar reli vratili su se neki iskusni motociklisti koji su prošle godine pauzirali zbog ekonomske krize i kao treće, prijavljeno je dosta Argentinaca koji poznaju ove staze. Vidi se da su trenirali, prolaze nekim putevima kao od šale, jer znaju šta ih čeka. Mi ostali moramo da se oslanjamo na šturu „putnu knjigu“ i osećaj.
Kako izgleda jedan „običan“ dan na Dakar reliju?
– Rekoh već, budim se oko tri sata ujutru. Obučem se, spakujem šator i stvari, doručkujem i krenem na start. Nekada se desi da nešto ne funkcioniše pa mehaničari moraju da reaguju ili se sam snađem. Pre neki dan curio je benzin, to sam primetio dok sam vozio do starta, vratio sam se, problem je rešen i stigao sam na vreme. Ipak, sve je to stresno. Vožnja od etape do etape traje u zavisnosti od dužine itinerera, ali u „sedlu“ provodimo po 8–9 sati. Kako kad. Biće i više...
Dok smo se pozdravljali, poželeli smo Miranu i Gaboru sreću i dogovorili se gde da ih čekamo. Obično je to na kraju specijalnog ispita, kad stanu da se osveže sa vodom. Ukoliko se tu ne vidimo, bićemo u bivaku. I tako svaki dan, nadamo se do kraja relija...
 
KAŽNJEN ZBOG BRZE VOŽNJE
Naš predstavnik Gabor Sagmajster završio je dva Dakar relija i pokušava da to učini i treći put. Posle pet dana nalazi se na 78. mestu u generalnom plasmanu.
– Bio bih bolje plasiran da u trećoj i četvrtoj etapi nisam pravio nepotrebne greške. Čak četiri puta ušao sam prebrzo u zone gde je propisano ograničenje i „zaradio“ sam vremenske kazne. Na primer kod Huhuja vozio sam 55 kilometara na čas, a dozvoljeno je 50. Pošto se svaki vozač prati preko satelita, instrumenti su odmah zabeležili prekoračenje i znao sam šta me čeka – žali se na sebe Gabor Sagmajster.
 
VOJNIČKA ISHRANA
Hrana u restoranu?
– Vojnička. Ima kalorija koliko je potrebno i to je to. Samo jednom staješ u red, ako si još gladan, ne puštaju te, jer imamo narukvice sa čipom i odmah znaju. Nema švercovanja. Pred veče razgovaram sa momcima koji me prate na reliju i to me opušta. Oni me obaveštavaju šta se piše o Dakaru u novinama i na veb sajtovima u Srbiji i uvek donesu neke grickalice. Drago mi je da se ljudi interesuju, jer to mi daje snagu da nastavim dalje.

Nastavak na Sportski Žurnal...