Izvor: Politika, 18.Sep.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Javna tajna i selektivna pravda
Naš najtrofejniji biciklista Mikoš Rnjaković smatra da njegov bivši rival Lens Armstrong ne bi trebalo da bude jedini kažnjen zbog pobeda u vreme kada su drumovima tekli hormoni
Pre tri dana Lensu Armstongu je zabranjeno da trči na „Čikaškom maratonu” u humanitarne svrhe jer mu je nedavno Antidoping agencija SAD izrekla doživotnu zabranu bavljenja sportom i oduzela sve trijumfe na biciklističkim stazama, uključujući i svih sedam sa „Tur d Fransa”. Razlog su posredni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dokazi i svedočenja biciklista koji su vozili s njim ili protiv njega, a sam Armstrong nikada nije pao ni na jednoj od više od 400 antidoping kontrola i to je, možda razlog što Svetska biciklistička unija (UCI) još nije potvrdila ovu kaznu, a i mi u Srbiji imamo biciklistu koji je vozio protiv Armstronga i koji spremno iznosi svoj insajderski stav o ovoj aferi.
– Pre dvadesetak godina uspevao sam da pobeđujem i najpoznatija imena svetskog amaterskog i profesionalnog biciklizma. Na elitnoj open trci ,,Setimana
Bergamaska”, aprila 1991. u Treviljiju napao sam lidera Pikolija, a za mene su
se zakačila tri „profija”, uključujući i pobednika svetskog kupa Bortolamija. Punih 80 kilometara nas su zajednički ,,lovili” A i B reprezentacije Italije, kao i tri kompletne profesionalne italijanske ekipe dok od iznemoglosti nisu gotovo stali, a tada je sa začelja potpuno svež „kontrirao” Lens Armstrong i priključio se našoj grupi. Ja sam najjače vukao u grupi i bio sam drugi u etapi, a Armstrong šesti ali je praktično obezbedio pobedu u generalnom plasmanu. Mi smo mu odradili 80 odsto posla potpuno izmorivši Italijane, a on je zabeležio prvu pobedu na jednoj velikoj svetskoj trci čime mu je bio trasiran put u profesionalce i on ga je započeo iduće godine pobedom na Svetskom prvenstvu u Norveškoj – kaže Mikoš Rnjaković, naš najtrofejniji biciklista.
Iste, 1991. Rnjaković je imao još jedan megdan sa Armstrongom – u ekipnoj vožnji na hronometar (100 km) na Svetskom prvenstvu u Štutgartu.
– I tada sam kao član jugoslovenske četvorke bio brži od Armstronga koji je predvodio američku ekipu. Međutim, Amerikancima je bio neophodan plasman do šestog mesta da bi učestvovali na Olimpijskim igrama u Barseloni pa su uložili protest na naš plasman tvrdeći da smo deo trke vozili u zavetrini iza Norvežana. Tačno je bilo da su nas Norvežani prestigli i da smo petnaestak kilometara vozili iza njih na pedesetak metara rastojanja, ali sve vreme u kolima nas je pratio komesar UCI i nije imao nikakve primedbe, a u finišu posle možda najboljeg ekipnog hronometra koje je jedna jugoslovenska ekipa izvezla uspeli smo da prestignemo Norvežane. Oni se, naravno, nisu žalili ali Amerikanci su uspeli da nam izdejstvuju kaznu dodavanjem minute na postignuto vreme pa su nas „prestigli”. To je bio moj prvi susret sa američkim silejdžistvom – kaže četvorostruki pobednik trke „Kroz Srbiju”.
Tih godina prema Rnjakoviću, u to vreme i studentu medicine došlo je do velikih promena u svetskom biciklizmu:
– U to vreme došlo je do masovne upotrebe hormona, prvenstveno eritropojetina (EPO), koji je sintetisan slično insulinu. To je hormon koji organizam oslobađa i determiniše stvaranje crvenih krvnih ćelija – eritrocita, koji svojim hemoglobinom transportuju kiseonik do mišića. EPO se koristi u lečenju anemije, a sportisti ga zloupotrebljavaju da veštački izrazito povećaju hemoglobin i transport kiseonika do mišića da bi što lakše podneli napor i poboljšali sposobnosti. Oko 1995. skoro čitav vrhunski svetski sport funkcionisao je na tom hormonu, pa je on stavljen na listu zabranjenih sredstava, iako tada nije bilo moguće da bude detektovan jer se brzo razlaže u organizmu. Sledeća mera je bilo ograničavanje hematokrita na 50 odsto jer je on posledica primene hormona. Kao četvrti amater na svetskoj listi sa 189 poena prešao sam u profesionalnu ekipu Sele Italija i brzo se uverio koliko je u „vrhunskom” biciklizmu sve prljavo. Shvatio sam da je moja prirodna superiornost – najveća potrošnja kiseonika u istoriji jugoslovenskog sporta od 85,5 ml/kg prošlost u novonastaloj situaciji. Dilema je bila faustovska – prodati dušu i uverenja kao i ostali i opet biti superioran što donosi slavu i novac ili ne. Ja sam se vratio kući.
Zbog toga Rnjaković tvrdi da je do 2000. godine „najveći deo sporta bio prevara”, sve dok za Igre i Sidneju nije pronađena metoda za detekciju EPO-a.
– Dve godine je bilo potrebno da metoda postane rutinska i da počne pročišćavanje sporta. U Italiji to zlo je postalo društveni problem
i KONI je krenuo u obračun žestoko kaznivši svoje najbolje bicikliste, pobednike „Đira” – Pantanija, Gracelija, Simonija, Basa... Setite se samo Svetskog prvenstva u odbojci u Japanu, kada su Italijani odigrali iscrpljujuću utakmicu u pet setova i prkos danu manje odmora pregazili naše. Kasnije je bilo objavljeno da su obojica Italijana koji su išli na kontrolu bili pozitivni. Veoma je zanimljivo da je 2002. na „Turu” glavni Armstrongov „vodonoša” Eras, zadužen da mu pomaže u brdima, i pored takvih napora uspevao da stigne sa
prvoplasiranim na cilj. Sledeće godine Eras je bio samostalan u drugoj ekipi i
logično bi bilo da bude još bolji, ali se nije ni video. Verovatno je prethodne godine imao „pojačanu ishranu” a da nije ni znao za nju – objašnjava Rnjaković.
Budući da je EPO izgubio trku s antidopnig kontrolama zamenila ga je njegova usavršena varijanta CERA koju je, takođe, jedno vreme bilo nemoguće detektovati, ali i to je prošlost.
– Italijani su prvi očistili ovu prljavštinu iz svoje kuće, zatim i Francuzi, a šta rade ostali? Nepravedno je da se kola slome samo na Armstrongu, jer bi
trebalo kazniti još mnogo drugih, ali tada ne bi ostalo ništa od biciklizma
(toga se boji UCI) pa ni od rekorda u atletici, pobeda u fudbalu itd. Navodno je Armstrong bio pozitivan na trci „Oko Švajcarske” i da je to zataškano, ali svakako je sumnjivo da je on uplatio donaciju od 100.000 dolara na račun UCI-ja! Setimo se samo svetskih rekorda u vožnji na jedan čas. Rominger je 1994. postigao brzinu od 55,291 km na čas, a Bordman 1996. još neverovatnijih 56,375. UCI je tom hormonskom ludilu stao na kraj poništivši naknadno rekorde uz elegantno objašnjenje – neusklađenost konstrukcije tadašnjih bicikla s novouspostavljenim standardom. Španac Indurain je pet puta uzastopno pobedio „Tur” u vreme kada je epo tekao drumovima i niko ga ne pominje, a obojica – i Indurain i Armstrong –su sve svoje pobede ostvarili u vremenu kada su ista sredstva koristili koristili i svi njihovi protivnici, znači u istim prljavim uslovima – smatra Mikoš Rnjaković.
Živko Baljkas
objavljeno: 19.09.2012
