Izvor: Danas, 26.Maj.2015, 11:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jači od rivala i “domaćih” neprijatelja
Beograd - Možda poslednja titula Partizana nije vrednija u poređenju sa ostalih 25 šampionskih naslova u klupskoj istoriji, ali jeste osvojena u retko specifičnim uslovima, zbog čega su fudbaleri crno-belih posle poraza od Čukaričkog u finalu Kupa Srbije kao mantru ponavljali rečenicu “šteta, jer bi dupla kruna bila nagrada za sve teške situacije koje je ekipa prebrodila od početka sezone sezone”. Jasno i s potpunim pravom dajući do znanja kolekcionarima tuđeg perja da je povratak >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << na tron najviše, ako ne jedino njihova zasluga.
I, zaista je “parni valjak” prošao raznim stazama i bogazima do novog trofejnog poravnanja u nacionalnom prvenstvu sa večitim rivalom Crvenom zvezdom. Usput se oslobađajući klipova koji su mu bacani u točkove. Najviše u njegovom dvorištu. Koliko su morali da vode brigu o igri, formi i rezultatima toliko su se igrači i stručni štab, ne svojom voljom, opterećivali dešavanjima oko svlačionice. Recimo, Saša Ilić i društvo celu jesen i deo proleća živeli su “na crtu”, od stare ušteđevine ili mrvica zarađenog novca, jer im je (naročito) stara uprava češće davala obećanja nego pare, zbog čega su prvotimci više puta pretili štrajkom, a jednom čak i obustavili treniranje. Ništa novo za (ne samo fudbalsku) Srbiju, gde je redovna plata metafora dobrog standarda, ali vrlo poražavajuće za klub, koji je prema procenama stranih stručnjaka za transfere u poslednjoj deceniji zaradio oko 100 miliona evra samo od prodaje fudbalera.
Hteli, ne hteli igrači su svedočili brojnim unutrašnjim trvenjima i borbi za prevlast. Prvo struje okupljene oko stare garniture klupskih čelnika bliskih Socijalističkoj partiji Srbije i njihovih naslednika, na liniji sa Srpskom naprednom strankom, a onda i unutar pobedničkog sastava, s previše neistomišljenika oko ključnih stvari. Interesna raslojavanja u kombinaciji sa nestručnošću i(li) neradom pojedinaca doveli su i do toga da Partizan, posle povlačenja Dragana Ćirića, ponovo nema sportskog direktora, potpredsednik za sportska pitanja Ljubiša Tumbaković to je samo na papiru, pa nema spone između upravljačkog i sportskog sektora.
Svlačionica crno-belih preživela je i smenu trenera. Marko Nikolić nije baš bio najomiljeniji lik među igračima, ali većina ne bi digla ruku za njegovu smenu. Da su pitani za otkaz čoveku s kojim su bili lideri šampionata i u trenutku njegove smene i igrali Ligu Evrope, tj. konsultovani oko dovođenja Zorana Milinkovića. Protiv zimske prodaje prvog strelca ekipe Petra Škuletića i puštanja malo manje efikasnog Danka Lazovića sami su, između redova, digli glas, ali novo klupsko rukovodstvo nije htelo da ih posluša. I, na prvi pogled, bilo u pravu. Ostatak tima nadoknadio je “rupu” u napadu, svedenog na dva imena, zarada od Škuletićeve prodaje zatvorila je neke rupe u klupskoj blagajni, ali pitanje je da li bi Partizan otišao u kvalifikacije za Ligu šampiona da je (u svakom smislu) ruinirana Zvezda umela da koristi rezultatske poklone komšija i dobija mečeve u kojima su i pre izlaska na teren svi računali na njenu pobedu.
Videćemo da li će predsednik Zoran Popović ozbiljno shvatiti jedinstven stav svojih fudbalera da crno-belim s ovim igračkim kadrom nemaju prođu u trci za LŠ, o kojoj se u kancelarijama u Humskoj preglasno i prečesto priča. Dolazeći prelazni rok biće najbolji test kapaciteta i namera nove uprave, (ruku na srce) opterećene zaostalim dugovima prethodnika. Smer i tok letnje kupoprodaje odrediće u dobroj meri i timske mogućnosti u narednoj takmičarskoj godini, pa i duže od toga. Merilo sposobnosti aktuelne vrhuške crno-belih biće i njen uticaj na dešavanja u fudbalskoj organizaciji, jer i da hoće Partizan ne može biti samo statični posmatrač nove runde obračuna prvog čoveka FSS Tomislava Karadžića i njegove opozicije.
