Izvor: Politika, 27.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz trenerske u školsku klupu
Novopečeni stručni lideri Crvene zvezde, Partizana i nacionalnog Fudbalskog saveza, pojačani bivšim predsednikom višestrukog šampiona Zvezde Draganom Stojkovićem Piksijem, ovih dana su ugurani u školske klupe.Na Dojranskom jezeru uče kako bi stigli do neophodne PRO-licence i stekli uslove da predvode klubove. Oni na Dojranskom jezeru pokušavaju da polože sve fudbalske ispite pod veoma strogom kontrolom profesora Milovana Đorića. Poznato je da bez PRO-licence ovi mladi treneri ne mogu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da sede na tvrdim trenerskim klupama, no veći deo fudbalske javnosti uveliko zabavlja činjenica da su vodeći ljudi srpskih fudbalskih velikana tako značajne uloge poverili trenerima početnicima. Praktično, pojedinci su iz trenerskih špilhoznica ekspresno promovisani na ključna mesta u vodećim klubovima, što izaziva određenu vrstu nedoumica, skepse, s jedne strane, i odavanja priznanja na hrabrosti rukovodiocima vodećih klubova i nacionalnog saveza, s druge. U moru argumenata koji se nude u prilog tezi da šansu treba pružiti mladima, prave se paralele sa inostranim iskustvima, pa se tako u prvi plan izbacuju imena sadašnjeg trenera Intera Roberta Mančinija koji je pravo iz kopački dospeo na klupu Lacija, da bi potom karijeru nastavio u milanskom Interu. Ne zaboravlja se ni Rajkard, prvi stručnjak Barselone, čija se garnitura dresova još nije ni osušila, a već je bio promovisan u selektora Holandije, potom i katalonskog kluba.
Braneći novu poslovnu strategiju i tražeći u njoj drugačije puteve i načine da se izađe iz stručne i rezultatske krize poseže se za jednom vrstom noviteta koji u praksi ne mora biti loš i naopak, ali u sebi nosi i veliki rizik, koji se pre svega odnosi na pitanje da li su vodeći klubovi i nacionalni savez dospeli u nedoumicu koja podrazumeva da fudbalski giganti u domaćim okvirima ne moraju obavezno imati stručnjaka koji je iznad njih, već to mogu biti i ljudi koji su po stručnom rejtingu daleko ispod renomea, tradicije ili očekivanja da se iz rezultatskog kolapsa izađe na krilima novih mladih snaga.
Ako je ova pretpostavka bila vodilja rukovodstvima Partizana, Crvene zvezde i nacionalnog Fudbalskog saveza, ona u velikoj meri može biti podržana, ali se, s druge strane, mora postaviti pitanje da li se na takav način zapravo ispod žita u prvi plan gura alibi varijanta koja će biti izbačena na talon onog trenutka kad ovim mladim ljudima ne bude išlo onako kako se od njih očekuje. Ne sporimo umeće mladih trenera koji su sticali iskustva na različite načine, jedni kao pomoćnici poznatih stručnjaka, drugi kao igrači koje su trenirali vrhunski treneri, treći kao talentovani da i bez prethodnog iskustva učine nešto značajnije za sebe i klub koji predvode. Ali, upozoravamo na to da oni ni u jednom slučaju ne bi trebalo da budu prineti na oltar neuspeha ukoliko se ne bude sve odvijalo po planu, niti da se olako žrtvuju kao što se to mnogo puta do sada u našoj fudbalskoj praksi dešavalo.
Ima izvesne argumentacije u paraleli koja se pravi između novog modela postavljenja trenera praktično bez kriterijuma u našem fudbalu i onoga što se čini u svetu. No, treba biti do kraja precizan i jasan: okolnosti u kojima se razvija, stvara i stiče trenersko ime u svetu ne mogu se porediti s ovdašnjim ambijentom. Naši klubovi i njihovi lideri suočeni su sa prettranzicionim strateškim nedoumicama: niti se zna šta je klub, niti ko su titulari i vlasnici, nisu jasno definisane finansijske obaveze, odgovornosti, za razliku od evropskih klubova koji su spremni da mlade trenere početnike ne uvlače u vrtloge svakojakih organizacionih, strukturnih i mnogih drugih zakulisnih radnji, da bi ih potom potrošili poput malih petardi čiji je prasak ograničenog dometa.
Dakle, škola za početnike nije za potcenjivanje, naprotiv, ali je potrebno da u rukovodećim klubovima i nacionalnom savezu budu na pravi način shvaćeni i svi preostali elementi, neophodni da se serioznije razmisli o novom trendu – kako prevaziđeni trenerski pristup odložiti u fudbalsku arhivu, a na pravi način u posao uvesti mlade ljude da ostvare ono što ljubitelji fudbala od njih očekuju. Ako treneri kojima je povereno tako važna uloga ne mogu da odlučuju o igračima s kojima će raditi i na taj način preuzmu potpunu odgovornost, nego budu primorani da se bakću nasleđenim delom menadžersko-kriminalne grupacije koja se duboko ukorenila u sve fudbalske pore, onda će njihove šanse da opstanu biti minimalne. Time će biti otvoren još jedan jaz između studioznosti i puke improvizacije, dugoročnih rešenja i trenutnih i nepromišljenih poteza, pa zapravo nikada nećemo stići u poziciju da stvorimo sopstvene Arsene Vengere i Alekse Fergusone, kojima su u Engleskoj omogućili da rade dugo, makar to u pojedinim fazama delovalo kao da je osuđeno na propast.
Ukoliko ovdašnji predsednici vodećih klubova i nacionalnog saveza ne razgraniče tačno šta su njihove, a šta trenerske kompetencije, onda će se naizgled luksuzni automobili u koje su sada zaseli Slaviša Jokanović, Aleksandar Janković, Miroslav Đukić i ostali kvariti češće nego Jaretov i Pajin kamion "šestoton" iz popularne serije "Kamiondžije". I izgubiti se u opasnim krivinama srpske fudbalske ceste.
[objavljeno: ]
.jpg)
