Izvor: RTS, 05.Jan.2012, 18:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iračka fudbalska "bajka"
Batine, bičevanje, lomljenje nogu i stopala, amputacija, sve to preživljavali su irački sportisti pod režimom Sadama Huseina. Najviše su stradali fudbaleri koje je Sadamov sin Udaj brutalno kažnjavao.
Irački fudbaler Abas Rahim Zair nikada neće zaboraviti kvalifikacionu utakmicu u Jordanu protiv Ujedinjenih Arapskih Emirata kada je na sebe preuzeo odgovornost da šutira penal.
U vreme vladavine Sadama Huseina, tačnije njegovog sina Udaja, koji je bio predsednik >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Olimpijskog komiteta, svaki sportski neuspeh doživljavan je fatalno, a igrači su surovo kažnjavani, tako da je preuzimanje odgovornosti bila neverovatna hrabrost.
"Mnogi fudbaleri odbijali su da pipnu loptu, a kamoli da šutiraju penal, ali kada sam shvatio da niko neće da šutira, morao sam ja. U protivnom, svi bismo bili kažnjeni", rekao je Zair koji je bio jedan od trojice igrača koji je smeo da izvede najstrožu kaznu. Kada je promašio, znao je da ga čeka pakao.
Kada se dva dana kasnije reprezentacija vratila u Bagdad, Zair je pozvan u sedište Olimpijskog komiteta gde ga je dočekao Udaj Husein koji je naredio da se fudbaler sprovede u zloglasni zatvor "Radvanija", na periferiji Bagdada, gde je proveo tri nedelje na "prevaspitavanju".
Ovo je samo jedna od mnogih strašnih ispovesti iračkih sportista koji su trpeli neverovatna poniženja od najstarijeg Sadamovog sina.
Dok su u celom svetu fudbaleri za loše igre dobijali prekor trenera, ili u najgorem slučaju odbijanje od plate, Iračani su preživljavali mučenje kao u vreme inkvizicije.
U knjizi Sajmona Frimena Baghdad FC: Iraq's football story opisani su detalji mučenja koje je sprovodio Udaj Husein, tadašnji predsednik Olimpijskog komiteta i prvi čovek iračkog fudbala.
Podrum zgrade u kojoj se nalazio Olimpijski komitet te zemlje služio je kao tamnica u kojoj su se događale stvari koje se ne viđaju ni na filmu, a svedočenja bivših fudbalera veoma su potresna.
Fudbal u Iraku dobio je na važnosti tek sredinom osamdesetih godina kada je ta zemlja pretrpela vojne neuspehe u ratu sa Iranom. Politički vrh smatrao je da narodu treba pružiti nešto čime će moći da se zanima i da oseća ponos koji je poljuljan u neuspešnom ratu.
Klubove su preuzeli ministri i visoki funkcioneri Iraka, a već tada kažnjavanja su bila brutalna. Ni mečevi nisu bili ništa manje egzotični, pa se dešavalo da neke utakmice traju satima (dok ne pobedi pravi tim).
I dok je za državne funkcionere fudbal bio samo jedna od igračaka, za Udaja Huseina to je bukvalno bilo pitanje života i smrti.
Svaki neuspeh skupo se plaćao, pa su igrači koji su odlazili u zatvor podvrgavani strašnoj torturi koja je podrazumevala mučenje strujom, prebijanja, udaranje palicom po tabanima, a neretko i amputacije udova.
Koliko je malo bilo potrebno da sportisti dobiju "poseban tretman" govori i primer fudbalera Jasera Abdula Latifa, bivšeg kapitena reprezentacije, koji je optužen da je udario sudiju na prvenstvenom meču u Bagdadu, zbog čega je dobio crveni karton.
Latif je ekspresno "smešten" u ozloglašeni zatvor "Radvanija" gde je zatvorsku ćeliju površine dva kvadratna metra delio sa još dva zatvorenika. Latifu su čuvari prvo obrijali obrve, a zatim mu naredili da naredna dva sata radi sklekove.
Za to vreme, čuvari su na telo Latifa stavili strujne kablove, puštajući struju svaki put kada bi posustajao u "treningu".
Latif je mučen u serijama od po dva sata sa po pola sata pauze. Jedini trenuci "predaha" bili su kada su ga čuvari izbacivali golog u dvorište gde su mu glavu potapali u hladnu vodu da bi se "osvežio".
Fudbaler je u zatvoru proveo dve nedelje, a kada je pušten nekoliko meseci nije mogao da spava na leđima.
Osim kažnjavanja kada ne igraju ili kada se ne ponašaju kako treba, Udaj Husein je sa saradnicima znao da podigne motivaciju kod igrača. Sportistima je pre utakmica prećeno da će, u slučaju poraza, pobiti njihove porodice, da će oboriti avione kojima se vraćaju sa takmičenja.
Najviše pretnji sportisti su dobijali uoči mečeva protiv Irana, kada je "motivacione govore" često držao sam Udaj.
Od ostalog arsenala metoda za mučenje, u knjizi Sajmona Frimena navode se situacije u kojima su sportistima lomljene noge i ruke. Zbog grešaka na utakmicama, pojedincima je brijana glava, čuvari su ih terali da prekrše islamske verske zakone, pojedinci su mučeni gušenjem u burićima sa fekalijama.
Specijalitet u ovom brutalnom postupanju bio je "hvatanje muve". Čuvari su tada tražili od zatvorenika da uhvate muvu određenog pola, a u slučaju da pogreše u polu, sledile su žestoke batine. Nije potrebno naglašavati da su batine sledile u svakom slučaju.
U najekstremnijim slučajevima, od zatvorenih sportista tražilo se da prisustvuju pogubljenima koja je neretko izvršavao sam Udaj.
Vesti o mučenjima povremeno su stizale i do čelnika Fife, ali oni nikada nisu uspeli da dokažu te navode.
Zaslužan za to je i sam Udaj koji je u toku kontrola Fife slao samo zdrave igrače koji nisu imali vidljive znakove povreda na telu, ili čije su rane zarasle, ali i fudbaleri koji su bili toliko prestrašeni da se niko nije usudio da funkcionerima Svetske fudbalske organizacije prizna torturu koju su pretrpeli. Tek je po padu Sadamovog režima počelo otvoreno da se govori o tim stvarima.
