Izvor: Politika, 02.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima li raja bez zmije
Mogu li reprezentacija, Crvena zvezda i Partizan da budu "nečiji". – Koliko su "mali" sportovi i klubovi zanimljivi za ulagače. – Da li je na "surovom tržištu" moguća "poštena konkurencija"
Već nekoliko godina se privatizacija i u sportu spominje kao čarobni štapić. U tome su gotovo svi jedinstveni: od političara i sleva i zdesna do navijača obojenih svim mogućim klupskim bojama. Međutim, nijedna ga se ruka još nije latila. Zašto?
Šta se valja iza >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << brda može da se nasluti, ali ne i kada će da se završi nadmudrivanje oko privatizacije. Svako u tom ringu, a on ima mnogo više uglova od bokserskog, gleda svoje interese, što, razume se, nikome ne može da se zameri.
I trojanski konj je bio – donacija
Na jednoj su strani oni koji sada vode glavnu reč i skupljaju kakav-takav kajmak. Na drugoj – oni koji bi preuzeli njihovu ulogu, na trećoj oni koji treba da obezbede prelazak na novi sistem...
Tu su i bivši sportisti i oni koji nisu imali veze sa sportom, i poznati i nepoznati, i naši i tuđi... A i mnogo svakojakih ukrštanja čiji su konci toliko tanki da su nevidljivi golim okom.
Zalaganje za privatizaciju podseća na bitku za "ourizaciju" naše privrede pre tridesetak godina. Kao da je sama sebi svrha i posle nje teku samo med i mleko. A ima li raja bez zmije?
Samo se po sebi nameće pitanje šta će biti s Crvenom zvezdom i Partizanom. Recimo, šta ako sudbina jednog od naša dva najveća kluba neposredno ili posredno dođe u ruke okorelog navijača "večitog suparnika"? Ili gazda, recimo, ima para kao pleve, pa nije ušao u čuveni fudbalski klub da bi zarađivao nego da ga mic po mic oslabi. Uporedo s tim na suparničkoj strani dobije u znak zahvalnosti ili kupi neko izuzetno unosno mesto.
Bajka o večitom rivalstvu je lepa, sportistima možda i sveta, ali to ne mora da važi i za vernike profita. Istisne li se jedini konkurent s domaćeg tržišta stiče se monopolski položaj za "izvoz" – ulazak u rudnik zlata zvani Liga šampiona.
Naizgled, tako nešto je nemoguće, ali trojanski konj je odavno izmišljen i bio je – donacija. A i ko jemči da je na surovom tržištu konkurencija poštena?
Šta ako se strani kapital zainteresuje za našu reprezentaciju, pa mu, na primer, preko firme "kćerke", "sestričine" ili "pobratima" padnu u ruke "plavi"? U tom sportu je sponzor našao svoj interes, pa ulaže i u svoju nacionalnu ekipu ili još neku. I kad treba da se opredeli između košulje i kaputa šta će da prevagne?
Nedavno je engleski list "San", čiji tekstovi nisu Sveto pismo, ali nisu ni puke izmišljotine, jer ne bi preživeo udare zakona, doneo zanimljivu vest. Sponzori su upozorili engleski fudbalski savez da će da ostane bez dvanaest miliona funti ako Bekam ne bude kapiten reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj! Ako su takve ucene moguće u kolevci fudbala, postojbini profesionalizma u sportu, tamo gde je rođen savremeni kapitalizam, šta može da očekuju slabiji savezi od svojih dobročinitelja?
Mnogo su nam bliže nevolje s kriminalom na koji "veliki biznis" uvek miriše. I za to ima primera iz inostranstva, i to onog u kome politički vetrovi ne mogu tek tako da poljuljaju zakone, a kamoli da ih prevrnu.
U Italiji, najsportskijoj zemlji na svetu (izuzev rukometa u svim ostalim najpopularnijim sportovima njene lige su ispred ostalih) bankrotirala je Fiorentina, bivši državni prvak u fudbalu, bio je uzdrman i Lacio, jer su njihove gazde pomešale lončiće s parama.
U stečaj je otišao i nekadašnji engleski šampion Lids. Madridski Real, najčuveniji klub na svetu, gaca po dugovima. Pristalice Mančester junajteda su se javno bunile što je jedan jedini čovek, i to iz nefudbalskih SAD, pokupovao na berzi akcije njihovog kluba.
A kakva je sudbina takozvanih malih klubova i sportova? Ko će imati interes da ih "uzme"?
Kad su vlasnički odnosi u pitanju potpuno je po strani iskustvo naših klubova između dva svetska rata. Tada su članovi uprave stavljali svoju imovinu pod hipoteku da bi, recimo, klub dobio zajam, što sada možda nije poučan primer. Danas ima slučajeva da nekim klubovima ili savezima preti brodolom, dok njihovi kormilari privatno plove na atomski pogon kroz poslovne vode.
Preuzimanje umesto osnivanja
Kod sadašnjih bogataša je izuzetak da se krene od nule, to jest da osnuju svoj klub, sagrade stadion ili dvoranu. Uglavnom su zainteresovani za – preuzimanje kako bi mogla da se prevede ili shvati privatizacija.
Pre Drugog svetskog rata je bilo drugačijih primera. Poznati beogradski trgovac, vlasnik robne kuće, imao svoj klub koji se po njemu zvao "Mitić". U Borovu je postojao Bata, klub fabrike čuvenog češkog proizvođača obuće. U prestoničkoj Električnoj centrali je igračku karijeru završio čuveni fudbaler Aleksandar Tirnanić... I to nisu bili usamljeni slučajevi.
U razvijenom svetu "pravna lica" imaju podsticaj da delić zarade daju sportu, kulturi, školama i tome slično, jer onda plaćaju nešto manji porez, a dobijaju i reklamu. Našem sportu stiže pomoć uglavnom zahvaljujući vezama ili moljakanju.
Kod nas su sportski propisi uvek (većina se dobro seća socijalističkog doba) pravljeni s najboljim željama. Da je njima popločan put u pakao može da se potvrdi i sada ukoliko se pre glasanja "za" ne ispita ima li podvodnih stena, koji vetrovi duvaju, mogu li u te vode da zalutaju sante leda...′
--------------------------------------------------------------------------
Komunistički model
Kada su komunisti preuzeli vlast u Jugoslaviji ugašeni su najpopularniji klubovi: BSK, Jugoslavija (za vreme rata se zvala 1913), i BASK (nekadašnji Soko) u Beogradu, Građanski, Hašk i Konkordija u Zagrebu, Slavija i Sašk u Sarajevu, itd.
Ali sportisti zbog igranja za njih nisu imali nikakve posledice. Oni su ušli u nove klubove (Crvena zvezda i Partizan u Beogradu, Dinamo u Zagrebu, ili u obnovljene kao što je u našem glavnom gradu klub metalskih radnika Jadran preimenovan u Metalac, od koga je spajanjem s drugima kasnije nastao BSK, pa OFK Beograd). Novi klubovi su imali svu moguću podršku, ali su morali sami da se bore za ime, navijače, ugled...
Navijački diktati
Sport u svetu privatnog kapitala nudi obilje primera za ugled, ali se kod nas najbolje prima pelcer s lošim primerima. Tako se došlo dotle da se navijanje poistovećuje s "ludilom", "haosom"... A da li se neko seća kad je poslednji put video na utakmici u Engleskoj upaljenu baklju?
Kad "fanovi" kod nas otvore usta kao da se otvorila Pandorina kutija. Niko da se ugleda, na primer, na publiku u američkoj košarci, iako je NBA za druge stvari uzor.
Danas je uobičajeno da veće ili manje grupe "organizovanih navijača" postavljaju diktate klubovima. Nekada je bilo drugačije.
Kada je fudbaler predratne Jugoslavije Đorđe Lojančić slomio nogu lečenje u Beogradu nije bilo uspešno. Udruženja navijači tog kluba je uzelo pare sa svoje štedne knjižice i prikupilo priloge da ode u Budimpeštu kod vrhunskog lekara.
A evo i primera kad se navijač nije slagao s klupskom politikom. Beogradska Jugoslavija je bila u nekoj vrsti "sjajne izolacije" prema tadašnjem nacionalnom fudbalskom savezu u kojem je od njegovog preselenja u prestonicu glavnu reč vodio njen "večiti rival" BSK i koji nije slučajno baš u to vreme postao najbolji klub u zemlji (prvak 1931, 1933, 1935, 1936. i 1939). Kada je u upravu saveza ušlo nekoliko predstavnika Jugoslavije jedan njen navijač je dao oglas u "Politici" da prestaje da navija za taj klub.
Ivan Cvetković
[objavljeno: 02.05.2006.]
