Izvor: Politika, 03.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igramo na talenat i improvizaciju
Nismo se snašli kada su u šah ušli novac i kompjuteri – kaže Svetozar Gligorić čiji je 85. rođendan nezaboravno proslavljen
I pored izuzetne vitalnosti, Svetozar Gligorić je bio vidno umoran kad smo ga, uoči 85. rođendana, posetili u stanu na Voždovcu. Odmah nam je objasnio:
– Kada je stigla vest o smrti Roberta Fišera telefon nije prestajao da zvoni, od 13 časova pa sve do posle ponoći. Zvali su iz mnogih medija, na različitim jezicima. Javljali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su se i iz Bi-Bi-Sija, ugostio sam i jednu nemačku televizijsku ekipu. To se nastavilo i narednih dana i još uvek ne prestaje.
Kao nekadašnji novinar „Borbe”, „Nina” i Radio Beograda, koji je pohvale za stil dobio i od nobelovca Ive Andrića, Gligorić uvek nastoji da bude predusretljiv prema svojim kolegama. Po izrazitom profesionalizmu bio je poznat i u toku svoje bogate šahovske karijere.
Državni prvak bio je 11 puta, a kandidat za prvaka sveta u tri navrata, 1953, 1959 i 1968. Osvajač je 12 olimpijskih medalja (jedna zlatna, šest srebrnih i pet bronzanih). Bio je i kandidat za predsednika Svetske šahovske federacije (Fide) i glavni sudija antoligijskih mečeva Korčnoj – Spaski i Karpov – Kasparov.
Uporedo sa turnirskim uspesima iskazao sa kao pisac više od 20 knjiga, od kojih su neke postale bestseleri. Govori engleski, nemački, francuski, španski, italijanski i ruski jezik.
Kako doživljavate mnogobrojne nagrade, svečanosti i jubileje, da li Vas katkad zamara pažnja koju Vam priređuju?
– Pančevci su na lep način proslavili moj 85. rođendan. Međutim, ne uživam u proslavama, štaviše, smetaju mi. To je moja negativna osobina. U vreme jednog od skorijih rođendana otišao sam u Novi Sad da igram sa Karpovom i Portišem, na poziv Novosadskog šah-kluba. To me nije spaslo, jer treći februar su obeležili kao da je drugi. Lakše bi mi bilo da je to nenametljivo i bez javnosti. Imam predubeđenje da druge mučim, ali poštujem to što su ljudi ljubazni prema meni.
Sigurno je da je Fišer imao dosta da nauči od Vas kao 20 godina starijeg kolege. Da li ste i Vi mogli nešto da naučite od njega?
– Nisam ni ja njega učio ni on mene! Slagali smo se, stvarali u šahu svako na svoj način. Kod Fišera me je fascinirala čednost, iskrenost i fanatična odanost šahu. Bilo je velikih šahista, kao na primer Aljehin, ali niko nije bio toliko nadmoćan u svom vremenu kao Fišer. Imao je fantastičnu koncentraciju – o šahu je mislio i danju i noću.
–Fišerova šahovska kultura bila je iznad svih tadašnjih velemajstora. Znao je napamet sve partije iz 19. veka. Na osnovu tog iskustva u analizi je išao toliko daleko da su ostali izgledali smešni.
– Živeo je skromno, kao da se odrekao slave i svih dobara zemaljskih. Za tablom je uvek išao na pobedu, i belim i crnim figurama. Iako smo bili prijatelji, znao sam da ću svaku partiju sa njim morati da igram do golih kraljeva.
Da li je veliki šampion cenio diskretnost sa kojom ste čuvali višedecenijsko prijateljstvo?
– Spontano sam bio vrlo diskretan. Niko ništa nije znao ni kad sam putovao kod njega u Ameriku za vreme Fišerovog povlačenja iz šaha. Znao sam da bih pokvario naše odnose ako bih nešto pomenuo. Voleo sam da učinim nešto dobro za njega.
Naša reprezentacija je na Evropskom prvenstvu na Kritu doživela još jedan neuspeh. Od bronzane medalje na Malti, 1980, nismo osvojili olimpijsko odličje.
Koliko vremena je još potrebno da prođe između dve uspešne generacije?
– To ne može niko da zna. Stalno pominjem mađarsku fudbalsku reprezentaciju. Od velesile pedesetih godina sada su spali da budu osrednja ekipa. To su zakoni života, sa usponima i padovima. Nismo se snašli kada su u šah ušli novac i kompjuteri. Mi više volimo da igramo na urođeni talenat i uspešnu improvizaciju.
Šta izdvajate iz susreta sa svetskim prvacima?
– Doktora Evea sam pobedio dva puta, ali to je bilo u njegovim poznim godinama. Sa Botvinikom imam nerešen rezultat: dve pobede i dva poraza, uz pet remija. Posebno izdvajam pobedu protiv Smislova u 18 poteza na Turniru kandidata, 1959.
Koji su Vam igrači bili najneugodniji?
– Protiv Štajna sam prvih šest partija izgubio, iako sam bar u tri duela imao dobijene pozicije. Kasnije sam popravio naš međusobni skor. Slično je bilo i sa Saboom, sa kojim sam u početku teško igrao, ali sam docnije imao seriju pobeda.
Ko je zazirao od Vas od igrača u svetskom vrhu?
– Petrosjanu sam bio neugodan protivnik. Po osvajanju titule prvi poraz je doživeo od mene. Kasnije su mi ispričali da su se igrači tadašnjeg SSSR-a dugo dogovarali ko će da igra protiv mene na prvoj tabli. Najpre je Botvinik odbio, a zatim i Smislov. Na kraju je Keres prihvatio i tu smo partiju remizirali.
Kako je bilo na prijateljskom meču veterana SSSR– Jugoslavija u Moskvi, krajem prošle godine?
– To je bio lep gest domaćina. Predstavljene su nekadašnje velike zemlje sa starim himnama. Doček je bio srdačan, ali tehnički sve nije bilo dobro razrađeno. „Stradao” sam fizički. Uhvatio me umor, jer se dosta pešačilo, što ne radim u Beogradu zbog problema sa kolenima.
Kako komentarišete ubedljivo prvo mesto Ljubomira Ljubojevića u Počasnoj grupi turnira u Vajk an Zeu, posle duže pauze?
– To me jako raduje. Mislim da je prereno prestao da igra. U toj grupi je igrao sa veteranima, ali bi dobro prošao i da se takmičio i sa mlađima. Sa Ljubojevićem sam uvek imao dobre odnose. On je moj naslednik i po rezultatima i po ulozi u našem šahu.
Zašto niste otvorili šahovsku školu po ugledu na neke velike igrače?
– Ja sam instruktor samo kao pisac šahovskih knjiga. Verujem da iz njih može da se uči. Retko sam nastupao kao predavač, jer to nije moja oblast i previše mi je zamorno. Samo sam povremeno davao besplatne šahovske lekcije.
Nekada ste se u slobodno bavili fudbalom i tenisom. Koji sada sport upražnjavate?
– Pet do šest dana u nedelji radim laku gimnastiku, po jedan sat.
Pasionirano ste čitali beletristiku. Šta trenutno čitate?
– Otkako se poslednjih godina bavim muzikom ništa ne čitam, a praćenje medija sam sveo na minumum. Pazim na šta trošim vreme. Sada sam zaokupljen samo muzikom: harmoniju sam dobro savladao – kao da sam završio studije muzičke akademije. U životu sam imao tri talenta. Šah i pisanje sam iskoristio, a muzikom se, kao darom koji se najranije pojavio, bavim u poznim godinama.
Koji trenutak Vam je bio najlepši u šahovskoj karijeri?
– Najlepšeg momenta u tom trenutku nisam bio svestan i nisam mu pridavao neki značaj. Bilo je to na Olimpijadi u Minhenu, 1958. godine, kada sam bio najbolji na prvoj tabli ispred svetskog prvaka Botvinika. Te godine sam proglašen za sportistu godine u Jugoslaviji.
----------------------------------------------------------
Neplanirani izveštač sa Kube
– Desilo mi se da igram na turnira u Havani u vreme Kubanske revolucije. Moju partiju sa Smislovom pažljivo je posmatrao Ernesto Če Gevara, ali sam to saznao tek kasnije, sa fotografije. Kao novinaru „Borbe”, Jože Smole mi je najavio da ću da uradim komentar o državnom udaru protiv Batiste. Tekst je izašao na prvoj strani i preuzele su ga sve svetske agencije. To je bio nagoveštaj da ću kasnije biti spoljnopolitički komentator u „Ninu”.
-----------------------------------------------------------------
Doprinos bluzu i hip-hopu
– Počeo sam da sakupljam ploče jer sam u ono vreme među prvima putovao po svetu. Muzika je moja velika ljubav. Iako mi ne daju vremena da to završim, nadam se da će ove godine da izađe disk sa više od 25 mojih kompozicija. U pitanju su različiti popularni žanrovi, a najviše bluz i hip-hop. Moram da naglasim da ne komponujem da bih se proslavio.
-----------------------------------------------------------
Na rođendanu – skup za istoriju
Proslava Gligorićevog 85. rođendana u Pančevu okupila je više od 30 naših velemajstora – prvi put u istoriji! Osim pozvanih učesnika, među kojima 28 velemajstora i 20 intermajstora, došli su naši proslavljeni reprezentativci: Borislav Ivkov, Aleksandar Matanović, Nikola Karaklajić, dr Srećko i Verica Nedeljković, Alisa i Mirjana Marić.
Aleksandar Stanić
[objavljeno: 04.02.2008]
