Izvor: Politika, 13.Jan.2015, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igrači su u zabludi da im menadžeri „prave” karijere
Selektor košarkaša Aleksandar Đorđević i predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Vlade Divac govore o ljudima koji su ih savetovali u košarkaškim karijerama, ali i o današnjim „savetnicima”
Vlade Divac je pre nekoliko dana, u humanitarnoj akciji na poluvremenu utakmice Lejkersa u Los Anđelesu, pogodio koš s pola terena.
Aleksandar Đorđević je tri puta izvodio „rimejk” svoje čuvene trojke u poslednjem sekundu finala Kupa šampiona u Istanbulu 1992, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a jednom je to uradio po završetku karijere, na oproštajnom meču braće Đofresa u Badaloni.
Jednom majstori, uvek majstori...
Ova dva asa, koja su obeležila jednu epohu košarke, sada su u novim ulogama: Divac je predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, a Đorđević selektor košarkaške reprezentacije. Danas im deluju daleko svi oni podvizi, od tinejdžerskih dana, kada su se u Bormiju poigravali budućim NBA asovima Pejtonom, Lerijem Džonsonom, Ogmonom, Brajanom i Skotom Vilijamsom i ostalima, do zrelih godina kad su državni tim vodili do najvećih visina. Bila je to poezija od igre, brušene kroz odrastanje uz bravure Slavnića, Kićanovića i Dalipagića, pa se tako događalo i da Divac podigne Đorđevića da bi izveo zakucavanje...
Danas nema nikoga ko bi mogao i da se usudi da to kopira, ali oni veruju da srpska košarka može da nastavi tamo gde je stala jugoslovenska. Uostalom, Đorđević je to dokazao pre nekoliko meseci u Madridu, kada smo mimo svih očekivanja postali viceprvaci sveta.
Pre tri dana, u „Kraun plazi”, podsetili su se svojih igračkih dana, ali su razgovarali i o današnjoj košarci. Sreli su se u tom beogradskom hotelu na poziv svog nekadašnjeg učitelja Svetislava Pešića (65), trenera Bajerna, koji je kratku posetu Beogradu iskoristio da okupi neke igrače s kojima je osvojio Omladinsko prvenstvo sveta u Bormiju 1987. Dok su prepričavali zgode iz doba svog košarkaškog sazrevanja, praveći grimase pri pomenu prvih tegova u Planinarskom domu iznad Pirota, Pešić je samo jednom rečenicom objasnio koliko se košarka promenila od tada, citirajući jednog američkog kolegu:
„Kad igrač ima u garaži tri-četiri automobila uopšte i ne pomišlja da ide na ofanzivni skok!”
Dok je „demanding kouč” (Pešić važi za trenera koji mnogo traži) na kratko otišao da završi neke svoje obaveze, Đorđević i Divac su nastavili razgovor. Pošto su se podsetili svojih prvih stipendija u Partizanu, ljudima koji su ih usmeravali u košarci, zamolili smo ih da nastavimo priču o tome. Pitali smo ih kakva su njihova iskustva bila s agentima u košarci (menadžerima) a kako danas gledaju na to zanimanje...
– Kad sam doneo prvu stipendiju ocu, on me je terao da je vratim onima koji su mi je dali, a to je bio klub. Pitao me je: „Ko su ti ljudi što ti daju pare, je l’ oni znaju da bi ti igrao i bez para”! – priča Divac (46), koji je kao i trener Pešić osvojio sve moguće zlatne medalje u takmičenjima Svetske košarkaške federacije (FIBA): kadetsko i juniorsko prvenstvo Evrope, Omladinsko prvenstvo sveta, seniorske šampionate Evrope i sveta.
– Normalno da se sećam svoje prve stipendije. To se ne zaboravlja. Bila je plava koverta, u njoj 100 maraka. Doneo sam kući i ponosno stavio majci na sto – govori Đorđević (47), rekorder finala evropskih prvenstava (41 poen protiv Litvanije u Atini 1995), strelac mnogih koševa koji su Srbiju dizali na noge.
Na pitanje kad su se prvi put sreli s pojmom „menadžer”, Divac odgovara:
– Kad sam imao 18–19 godina, nekoliko meseci pre no što sam odlučio da odem iz Partizana u Lejkerse. Uzeo sam menadžera Marka Flejšera koji je ostao uz mene do kraja karijere. Saša Đorđević i ja smo imali po jednog menadžera s kojima smo i danas prijatelji, a danas igrači imaju više menadžera. Uloga menadžera bila je samo ta da nam zaštite ugovore, a nisu nam bili ni dadilje, ni rame za plakanje, a još manje da nas vode iz kluba u klub kako se njima prohte.
Đorđević se nadovezuje:
– Sticajem okolnosti, bio sam sa Divcem u Americi kad je trebalo da ode iz Lejkersa. Njegov menadžer ga je zvao da čuje kakvi su mu planovi i Divac mu je samo rekao: „Hteo bih da odem u Šarlot, Čikago ili Boston” i menadžer je to uvažio. Isto tako je bilo i sa mnom, kada me je moj menadžer Antonio Ričoti pitao kuda posle Partizana. Rekao sam mu da želim samo u Milano i da me druge ponude ne zanimaju, a tamo sam, kao što je poznato, i završio. Ričoti je, inače, sarađivao s Flejšerom koji mi je radio ugovor za NBA.
Slažu se da su menadžeri neophodni u profesionalnom sportu i da, kao u svakoj profesiji, ima i dobrih i loših menadžera. Međutim, naglašavaju da je pogubno to što ima sve više onih koji se ponašaju kao gospodari karijera igrača i što maltene upravljaju njihovim životima. Ali da je najgore od svega ipak to što sami igrači pristaju na takvu svoju podređenu ulogu.
– Danas postoji mišljenje da je menadžer taj koji igraču pravi karijeru, što nema veze sa istinom. Igrači sami sebi prave karijeru – ili jesi ili nisi! Ja sam posle utakmica prvo zvao brata, familiju, najboljeg druga, da se njima pohvalim zbog uspeha ili da se izjadam ako smo izgubili. A danas je prvi poziv rezervisan za menadžera. Shvatam donekle roditelje mladih igrača, ekonomsku situaciju, ali na duge staze to nije dobro.
Đorđević dodaje da je „postala praksa da se igrač za svoje neuspehe žali menadžeru, da kod njega traži utehu i potvrdu svog alibija”:
– Neki menadžeri uče igrača da su mu krivi i klub i trener kad igra loše... Trebalo bi limitirati provizije menadžera, kao u Americi. U tom slučaju bi se manje mešali u ono u šta inače i ne treba da se mešaju.
Divac kaže da bi svako „trebalo da se postavi na svoje mesto”:
– Menadžeri da štite ugovor igrača, a igrači da se okrenu svom radu, trenerima, onima od kojih mogu nešto da nauče. Imao sam sreće da veći deo karijere provedem u Americi gde je menadžerska provizija regulisana zakonom i iznosi četiri posto. A kod nas menadžeri uzimaju proviziju i od igrača i od oba kluba, drže monopol. Dok sam bio predsednik Partizana jedan menadžer je ucenjivao klub. Mi smo hteli da dovedemo igrača koga je on zastupao, ali taj menadžer je hteo da nam u paketu proda još jednog svog igrača. Pošto nismo pristali na to, on nije pustio igrača koga smo želeli, koji ne samo da nikada nije igrao u Partizanu – što je velika stvar za karijeru svakog košarkaša – već ni nije postigao neki poseban uspeh.
Obojica ističu da je u njihovim karijerama važnu ulogu odigrao Dragan Kićanović, u vreme dok je bio sportski direktor Partizana. Đorđević priča:
– Mene je htela Jugoplastika, tražio me je Željko Jerkov. Ja sam pitao Kiću šta da radim a on mi je rekao da sam procenim i da će to poštovati. A ja sam želeo da ostanem. Znao si da će Kića da uradi pravu stvar i imao si sigurnost da tvoja karijera ide u pravom smeru.
Divac se nadovezuje:
– Kića nas je savetovao šta sve treba da radimo. Meni je tako jednog dana kazao: „Ti si prerastao Partizan, tebi je mesto u NBA!” I ja sam otišao u Ameriku, a da on ništa nije imao od toga. Danas su drugačija vremena... Sa suprugom sam pričao o tome kako vidimo put našeg sina u košarci. Svakako, bio bih zadovoljan ako može da bude vrhunski košarkaš, ali ako nisi vrhunski, onda je to težak život. U Americi je to drugačije regulisano, tamo moj Matija ne može da trenira ako nema dobre ocene.
– U Evropi si invalid posle karijere – nastavlja Đorđević. – Nisi spreman za život posle košarke, a lako se potroše pare koje su teško zarađene. Zato je Amerika dobro mesto za sport. Igraš košarku i studiraš a kad završiš karijeru baviš se onim za šta si se školovao.
Ovde se razgovor zaustavio jer su ih čekale neke obaveze. Divac je uzgred kazao da na njegovu ponudu Košarkaškom savezu Srbije, da povremeno na treninzima prenese deo svog iskustva centrima, nije dobio odgovor ni posle nekoliko godina. Đorđević je sada selektor, pa nije nemoguće da se u njegovom programu nađu i Divčevi časovi Marjanoviću, Raduljici, Milutinovu...
----------------------------------------------------------
Reprezentacija jednako medalja
Dok su Divac i Đorđević razgovarali mogle su da se čuju i sledeće izjave:
Divac: „Naši treneri su nas učili pobedničkom mentalitetu. Ćosić je dolazio više puta na po deset dana u Kraljevo samo da bi radio sa mnom.”
Đorđević: „Nismo ni pomišljali na poraz. Između reprezentacije i medalje stajao je znak jednakosti.”
Divac: „Đorđević je sinonim za savršen skok-šut.”
Đorđević: „Divac je plejmejker u telu centra.”
Divac: „Individualni rad je važniji od svega.”
Đorđević: „Svi iz generacije koja je osvojila zlato u Bormiju ostali smo prijatelji do danas. To je naš najveći uspeh.”
Aleksandar Miletić
objavljeno: 13.01.2015.
