Izvor: Blic, 31.Jan.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Idealnog' stvaraš sama
'Idealnog' stvaraš sama
Osvajač Kupa SCG za dame - Odbojkaški klub Poštar 064, jedna je u najmlađih ekipa u ligi, ali to nikako ne umanjuje njen kvalitet. Tim kojim komanduje Goran Nešić, u svojim redovima ima četiri juniorske reprezentativke, srebrne sa letošnjeg EP. Jedna od njih je i 17-godišnja Aleksandra Crnčević, koja je prve odbojkaške korake napravila u Rumi, a već tri sezone je 'poštarka'.
- Odbojku treniram šest i po godina. Moja prvobitna želja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bila je da se bavim košarkom, međutim - sve drugarice su otišle na odbojku, pa i ja sa njima. Pre toga sam dve i po godine trenirala karate, ali zbog problema sa sinusima sam prestala. Košarku sam pratila sa tatom Stankom jer je on u mladosti trenirao, a jedno vreme je bio atletičar u Crvenoj zvezdi - rekla je na početku razgovora Aleksandra Crnčević. U Beograd ste došli rano, sa 14 godina?
- Ja sam jedinica i svakako da mojim roditeljima nije bilo lako da me tada puste da odem od kuće, ali su videli koliko je meni stalo do ovoga što radim, pa su to prihvatili. I posle tri godine još uvek mi je teško što sam sama, dođu momenti krize, ali šta da se radi. Ja sam mali profesionalac! (smeh) Kako su prijate lji prihvatili tu promenu?
- Uvek sam bila malo zrelija od svojih vršnjaka, primetili su i oni da sam dobra u sportu. Tada sam igrala i za kadetkinje, juniorke i seniorke. I dalje održavam kontakt sa nekima, koliko je to moguće, jer nisam u mogućnosti da se često viđamo.
Uvek ta odricanja...
- Da, baš tako. Koliko puta nisam mogla da odem na neki rođendan ili žurku samo zato što sam morala na trening. Evo, i sada. Na primer, u sredu je moja drugarica Ivana slavila 18. rođendan, ali ja nisam mogla da odem kući zbog utakmice sa Kolubarom i videću je tek nakon četiri dana. U detinjstvu sam propustila mnogo toga, ali nisam htela da posustanem zbog svog cilja. A, to je?
- Da uspem u odbojci, odnosno da postignem što bolje rezultate i nastavim karijeru u inostranstvu. U Italiji se igra najbolja odbojka na svetu, Španija mi se mnogo dopada, ali je za mene zemlja iz snova Švajcarska. Moji tetka i teča žive u Bernu i dok sam bila mala stalno su nam dolazili u posetu, pokazivali mi fotografije i meni sada izgleda da je tamo zaista divno. A tek slatkiši... Ipak se tamo prave najbolje čokolade na svetu. Nažalost, nisam imala priliku da odem i lično se uverim u to jer kad god je pauza u prvenstvu, imam neke pripreme ili obaveze u školi. Sada je raspust, ali prvenstvo traje?
- Idem u treći razred XIV gimnazije, redovan sam učenik, ali sam drugu godinu ipak polagala vanredno. Da sam sportistkinja znaju samo drugovi iz odeljenja, pretpostavljam da ostali ne znaju, što meni i odgovara, jer ne volim da se previše eksponiram u javnosti. Sledeće godine ću završiti gimnaziju, ali neću ostati samo na tome. Upisaću fakultet, ali to neće biti ništa povezano sa sportom, jer želim da te dve stvari razgraničim. Bavim se odbojkom, OK, ali kasnije će biti nešto drugo. Privlači me dekoracija enterijera, to mi je, onako, pravi ženski posao. Možda i arhitektura... Ali imam još dosta vremena da razmislim i izaberem nešto što će mi prijati. Volim da crtam, talentovana sam, ali sam i to morala da zapostavim. U svakom slučaju, opušta me i ispunjava. Ima li još euforije zbog osvojenog Kupa SCG?
- Prošla je zanesenost. Trofej ne sme da nas lupi po glavi, već da nam pomogne da stojimo čvrsto na zemlji i istom snagom nastavimo dalje. Radimo na tome da osvojimo titulu, sve je moguće, a to smo već pokazale. Trener Nešić nas je spremao od početka sezone za taj posao i mi pehar Kupa nismo prihvatili kao iznenađenje, već kao rezultat našeg rada. 'Konačno je došlo do eksplozije! A mlada i perspektivna selekcija još traje' (smeh). Devojke se druže i van terena, mi smo kao jedna velika porodica. Kad je jednoj od nas rođendan, podrazumeva se zajednička kafa, a i žurka. Poštar 064 dobro brine o svojim igračicama?
- O, da! Moja cimerka je Bojana Stojković, živimo na Konjarniku i super nam je. Ispred zgrade je divan park, ima mnogo drveća, najlepše je u proleće kad se sve zazeleni, ceo kraj je miran i prijatan. Izlazimo zajedno, sa ostalim devojkama iz kluba, ali to nije baš često jer su nam treninzi jako kasno. Ali zato kada ceo tim izađe u grad, ne prođete neprimećene?
- Prvo što svi vide jeste naša visina, ali to i nije neki problem jer se mi uglavnom družimo sa sportistima koji su na to navikli. Mada, ja sam visoka 183 centimetra, što i nije preterano. Družite se samo sa sportistima, ili...
- Nemam određen tip muškarca, ali on mora da me osvoji stavom, pa tek onda dolazi fizički izgledi. Posle dva-tri izlaska možeš da vidiš da ti ta osoba ne odgovara, ali isto tako može da upali. Sve zavisi od slučaja do slučaja, jer može da se desi da nekog skapiraš za sekund, a za drugog ni godine nisu dovoljne. Mislim da ne postoji idealan muškarac. Kad se zaljubiš, sama ga napraviš takvim, jer si slepa za sve njegove mane i nedostatke. I suprotno, naravno. Devojkama je moda bitna?
- Pre svega, obuća i odeća koju kupujem mora da bude udobna i da se u tome prijatno osećam, onda sam srećna i zadovoljna ceo dan i govorim kako je slatko. Garderoba koju biram uglavnom je opuštena, najčešće sportska. Tako se oblačim kad idem u školu i na piće preko dana, ali za večernje izlaske može i određena doza elegancije. Cipele sa visokim potpeticama? Nećete me skoro u tom izdanju videti. Ne pravim od sebe 30-godišnjakinju jer to nisam, već se ponašam shodno svojim godinama i osećanjima. T. Dragojević
