Izvor: MozzartSport.com, 16.Jul.2015, 13:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Idealni vikend Nemanje Matića: U subotu derbi s Junajtedom, u nedelju šetnja Ubom!

Novinar Nedeljnika Branko Rosić posetio je asa Čelsija u rodnom mestu, i pokušao da odgonetne zbog čega odmor, kao mnogi njegovi saigrači, ne koristi za odlazak na egzotične destinacije, već se uvek vraća u svoj kraj

Pre dolaska Romana Abramoviča u Čelsi ovaj klub nije van granica Engleske imao mnogo navijača. A oni, kako se to moderno kaže, hard-kor fanovi Plavaca mogli su da se nabroje na prste. Jedan od njih je Branko Rosić, jedan od najboljih srpskih >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << novinara, koji se nedavno otisnuo u spisateljske vode i hit romanom „A tako je dobro počelo“ najavio da će iza njegovog imena uskoro stajati i „jedan od najboljih srpskih pisaca“.

Zato je Rosić, koji se još sedamdesetih zaljubio u stamfordske plave boje, bio jedan od najsrećnijih ljudi na svetu kada je Nemanja Matić postao jedna od najvažnijih karika u timu Žozea Murinja. Zato što je znao da ga više na čestim putovanjima u London, kako je jednom prilikom napisao, više neće pitati za Mladića, nego za Matića. I utoliko mu je bilo neverovatnije kada je čitao, vrlo često i na stranicama MOZZART Sporta, da se Nemanja ponaša kao „običan čovek“. Prošli vikend otišao je na Ub da proveri da li je jedna od najvećih zvezda Premijer lige zaista takva, napravio sjajnu reportažu koju možete čitati u Nedeljniku, a MOZZART Sport vam prenosi delove ove priče...

Nije dugo trebalo ekipi Nedeljnika da se uveri u istinitost onoga što se priča o Nemanji Matiću. Već na prvom koraku pored njih je prozujao klinac na bicikli i uzviknuo „Ehej, Čelsijevac!“, kao da se obraća nekom navijaču, a ne Murinjovom Terminatoru...

„Meni okruženje ne dozvoljava da se menjam. Pa zar treba, kad dođem u svoje selo, da se menjam? U svakodnevnom sam kontaktu sa društvom iz Uba i mog sela. Isti su oni prema meni, isti sam ja prema njima. Čujemo se svaki dan. Oni s kojima nisam u kontaktu me ponekad čudno gledaju. Vide me u subotu na TV-u kako igram protiv Mančester Junajteda, a onda me zateknu u nedelju kako šetam Ubom. Ub je mala varoš i ceni se što sam ostao isti. Ja sam tako živeo i pre, i zašto bih bilo šta menjao. Meni je i pre bilo lepo i sad mi je isto tako. Samo što sam sad opušteniji. I godišnji odmor koristim da mi bude lepo. Meni nije opuštanje da bežim odavde i glumim zvezdu. Opuštanje mi je kad sam sa svojima. Beograd je drugačiji, a mi smo ovde na selu. Ovde vreme sporije ide. Otišao sam iz Srbije pre osam godina i čini mi se, kad dođem, da je svako na istom mestu kao i kad sam otišao iz Srbije, Vrela, Uba. Ne menjaju ništa. Imaju svoj ritam“, objasnio je Matić zbog čega i da hoće ne može da se promeni.

EKSKLUZIVNO: Razvojni put Nemanje Matića, ili kako se kalio čelik

Dobro je poznata priča da je jedan od najskupljih vezista bio proglašen za višak i u Crvenoj zvezdi, i u Partizanu, što možda najbolje objašnjava kako su nekada veliki evropski klubovi došli u situaciju da su danas i Kazahstanci za njih preveliki zalogaj...

„Nije ti lako kad si odbačen, ali se sve vrati na kraju. Počeo sam da igram fudbal kod mene u selu, u Vrelu, sa pet godina. Sa jedanaest godina sam prešao u školu fudbala Obrenovac 1905. Bili smo prvaci države u selekciji petlića. Onda su me pozvali Zvezda i Partizan. Kao zvezdaš, odabrao sam Marakanu i na njoj proveo četiri godine. Kao prekobrojan otišao sam u Partizan, gde sam posle godinu dana proglašen viškom. Prelazim u Jedinstvo sa Uba, odatle u Kolubaru na šest meseci. Proradio je inat i želeo sam da pokažem Zvezdi i Partizanu da su pogrešili i pustili da odem, da se dokazujem i radim ono što sam mogao u Srbiji. Sve se skupilo u meni i nekako sam to na pravi način izbacio na terenu. Uradio sam pravu stvar što sam otišao u Slovačku, jer je postojala opasnost da u Srbiji nestanem sa fudbalske scene, a ovako sam nestao samo iz Srbije.“

„MURINJO ĆE TEK OSVAJATI TROFEJE“

Posle toga, sve je istorija, a ono što je svakako neizbežno pitanje u razgovoru s bilo kojim fudbalerom Čelsija jeste Žoze Murinjo, od kojeg je u poslednjih nekoliko godina napravljeno „milion“ mitova...

„To što je Murinjo na TV-u, nema mnogo veze s Murinjom u privatnom životu. Nije lako raditi u Čelsiju jer je ogroman pritisak. Žoze je na terenu ozbiljan, koncentrisan i u kratkim crtama objasni sve najbitnije stvari o protivniku tako da za nas nema iznenađenja. Murinjo je i dalje mlad trener, tako da će on tek puniti svoj CV trofejima. On sve zna o fudbalu, dobar je čovek i čast mi je da igram u njegovoj ekipi. Razume igrače i zna kad treba da ih opusti i oslobodi obaveza. Kada imamo sedam dana između utakmice, uvek nam da dva dana slobodno da odemo kući“, skenirao je Matić profil svog trenera Žozea Murinja.

Koliko je Matić popularan u svetu možda najbolje svedoči to što mu se na kraju nedavnog koncerta na beogradskom Ušću zahvalio veliki Robi Vilijams!

„To sam pročitao. Bili su na tom koncertu neki momci, moji drugari sa Uba, i kad je Vilijams to rekao, oni su viknuli: 'On je naš!' Iskren da budem, slušam uglavnom srpsku muziku. U svlačionici slušamo britanske grupe i pevače, ali svako od nas je sam sebi DJ. I svi imamo slušalice na ušima, a u mojim je Riblja čorba, Zdravko Čolić, Đorđe Balašević... Pustim nekad saigračima da čuju. Kažu mi da nam je muzika kao turska. Ne slažem se baš s tim...“

„NE MOŽE BANE DA VODI IGRU, ON TO NE RADI NI U ČELSIJU“

Svaka priča s Nemanjom u ovom trenutku je lepa. Osim jedne. Najbolnije. Reprezentacija Srbije. Siniša Mihajlović mu nije davao šansu da igra u periodu kada je proglašavan za najboljeg fudbalera portugalske lige, a otkad se vratio, nema dobrih rezultata.

„To je posledica mentaliteta igrača i mentaliteta navijača. Evropski klubovi napreduju, neko ide brže, dok mi stojimo u mestu, pa čak sada idemo i unazad. Mentalitet igrača u domaćoj ligi je drugačiji. Kada bismo uporedili prosečnog holandskog fudbalera sa našim prosečnim igračem iz domaće lige, pomislili bismo da Holanđanin nema pojma, a da je naš majstor. Ali potpuno je drugačija stvar kada izađu na teren. Mentalitet fudbalera i mentalitet ljudi koji gledaju utakmice mora da se promeni. Mi drugačije od većine sveta gledamo na fudbal, na pobede i poraze. Naše klince mediji i njihova okolina već u šesnaestoj godini šalju u Mančester junajted i prave od njih zvezde. I ti klinci veruju u to, a nisu ni počeli da igraju pravi fudbal. I onda, kad dođe u reprezentaciju, on misli da je veliki a zapravo to nije. Treba dati do znanja da igrači od sedamnaest godina nisu zvezde. Zvezda se postaje sa trideset godina, kad vratiš film unazad i vidiš šta si postigao i gde si igrao. Ne volim da kritikujem, sve su to dobri momci, ali se moraju neke stvari menjati.“

Nemanja predlaže i rešenja...

„Od sledećeg okupljanja reprezentacije tražiću da svaki trening bude otvoren za javnost, i videćete da su to sve normalni momci, ali nije dovoljno igrati za reprezentaciju i biti normalan. Ne može se očekivati od Baneta Ivanovića da vodi igru, jer to ne radi ni u Čelsiju. Obožavam Lazara Markovića, Aleksandra Mitrovića, Adema Ljajića, super su to momci, ali moraju biti svesni odgovornosti i da oni moraju rešavati utakmice. Oni nam trebaju. Ja ne mogu bez njih, a mi zajedno ne možemo bez navijača. Nije svejedno kad igraš pred dvadeset hiljada ljudi i svi navijaju za tebe, ili kad dođe 3.000 ljudi i zviždi ili predsedniku Saveza, ili nama fudbalerima. To ubija moral igrača. Neka negoduju posle utakmice i smenjuju sve, i mene naravno, ali neka nas bodre kad igramo“, priziva Matić podršku navijača.

Kompletnu reportažu sa Nemanjom Matićem možete pročitati u novom broju Nedeljnika koji se od danas nalazi na svim kioscima.

(Foto: privatna arhiva; Action Images)

Nastavak na MozzartSport.com...