Izvor: Sportski Žurnal, 19.Jan.2012, 02:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

IZDVOJENO MIŠLJENJE: Abdulah i Avram

Potresi koji se dešavaju u Partizanu, iskreno bole sve one kojima je crno–bela boja u srcu, bez obzira da li su nastanjeni u Srbiji ili u inostranstvu. Jedan od onih čije vam mišljenje o celokupnoj situaciji u Humskoj prenosimo je Sinan Gudžević.

On je istaknuti pesnik i prevodilac sa latinskog, starogrčkog, nemačkog, italijanskog, ruskog i portugalskog, ali je pre svega veliki partizanovac. Rođen je 1953, u selu Grab na Goliji, između Novog Pazara, Sjenice i >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << Ivanjice. Živi u Zagrebu.
Piše: Sinan Gudžević
Da, Partizan predstavio novog trenera. Ah, koliko puta smo to gledali, više–manje „isto to, samo malo drukčije”. Ovoga puta je to „malo drukčije” ispalo najviše zato što je s predstavljanja izostala skoro obavezna fraza da se rukovodstvo odlučilo za „rešenje na duge staze”. Novinari su bili napaljeni (video snimak!), samo je novi trener bio kul tip.
Na splačinavo pitanje jednog novinara o tome kako se oseća u zemlji Srbiji, a glede tradicionalnog prijateljstva srpskog i izraelskog naroda (ono, narod srpski i narod izraelski se posećuju, piju kafe i kahve, čajeve, narodi ka' narodi, valjda imaju navade da prijateljuju) trener je gospodski rekao da je on učitelj loptanja i da je došao u klub velikoga imena i velike prošlosti. To je bilo najvažnije i najlepše na tom predstavljanju. Ostalo je bio grč, usiljenost, zbunjenost prevoditeljice („fudbalerski trener”, „moramo da osvojimo ligu”), ali sve će dogodine biti lani.
Naš dosadašnji trener je izvisio zbog neopreznog govorenja. Zbog solidarisanja sa svojim jaranom direktorom, a direktor je okrupnio u svom govorenju i darnuo u nešto što, prvo, nije njegov posao, a drugo, na način štetan i inače, a po njega samoga presudno štetan.
Ni nakon nekoliko dana nije htio da shvati štetu, već je hvalio svoj karakter. Islandski muškarci ćute, kad je god opasno govoriti, a skoro uvek je opasno govoriti, tako je nekako pisao Osterberg. Čovek je društveno biće, ali u mišljenju mora biti vođen samo svojom glavom.
Ako mene pitate, reći ću vam da mi je potpuno svejedno kako se zove i koje je nacionalnosti Partizanov trener, i isto tako predsednik. I ne zanima me da li članovi rukovodstva među sobom govore, da li se druže, ne uzbuđuje me uopšte rečenica „klub živi kao jedna porodica”, budući da znam kakva sve „jedna porodica” može biti.

U Partizanu, što se mene tiče, mogu igrati šest Jevreja i pet Palestinaca, ili obrnuto, ali Partizan mora da ispuni dve stvari: da pobeđuje Zvezdu i da igra u Ligi šampiona. Ko mi to priređuje dovoljno često (mada je moj zahtev stalno) taj ima moju podršku. Stanojević je pobeđivao Zvezdu (zaista dovoljno puta!), ali je bio loš u Ligi šampiona.
Što se mene tiče, trebalo je da bude smenjen već nakon utakmice sa Bragom u Beogradu. Partizan, a ni boda ne osvojiti, alo! O Genku i Šamrok Roversu ni slova. Smena trenera usred zimskog raspusta, trenera koji je preživio nedopustive poraze,zaista je sumanuto apsurdna, ali je on sam za nju najodgovorniji.
Nego, kad smo kod novog trenera, hoću da reknem nešto. Prvu će utakmicu prvenstvenu Partizan igrati u Novom Pazaru, trećega marta. Partizanovi navijači su se obrukali prema Pazarovim navijačima u Beogradu. Vređali su ih, vređali su Pazar, bilo je sramno i strašno.
Spominjali su i žicu i nož i Srebrenicu. Niko se o tome od navijača nije oglasio, niko pokajao. Zadrigli deo Partizanovih navijača ponašao se kao da na našem čudesnom stadionu ne igraju igrači dva kluba, već da ratuju Srbi i Turci. A u ekipi Pazara je bilo osam pravoslavaca! A šta i da su svi bili muslimani? Zašto se o tim stvarima ne raspravlja otvoreno i iskreno, zašto?
Novi Pazar je grad sa procentualno najvećim brojem navijača Partizana na svetu! Molim da pažljivo pročitate opet: na svetu! Procentualno: 87 odsto! Moja su istraživanja pouzdana i merim svaku reč. U Novom Pazaru živi Partizanov motor Bajro Župić, koji je za dve godine u Partizanu za Partizan pretrčao više no poneki današnji naduvani reprezentativci za celu karijeru.
Dalje. U Novom Pazaru, na kilometar i po od stadiona, s desne strane reke Jošanice ima veliko groblje Gazilar. Muslimansko groblje. U tome groblju je ukopan u pazarsku zemlju čovek koji je bio trener Partizana na najvažnijoj utakmici koju je Partizan ikada odigrao, onu briselsku protiv Reala, 11. maja 1966. Abdulah Gegić. Finale Kupa šampiona.
Do njega je Partizan pobedio Nant, Verder, Spartu iz Praga i Mančester Junajted! Na Gegićevu sahranu, 22. juna 2008. godine, fudbalski klub Partizan nije poslao nikoga. Nikoga, nikoga! A pogledajte, na sahranu Miljanićevu iz Madrida su stigli Amansio i Butragenjo, a u Evropi Miljanić nije s Realom osvajao ništa. Jesenas je Partizan igrao u Pazaru kup utakmicu i pobedio tri prema nula. Niko iz kluba ni tada nije posetio Gegićev grob. Niko, da jeste, znao bih.
Ja znam da će Avram Grant posetiti Gegićev grob na Gazilaru. Jer, osim gospodstva, Gegića i Granta veže kardinalna stvar: obojica su igrala finale najvišeg evropskog klupskog takmičenja. I obojica ga izgubila. Avram Grant zna šta je poraz u finalu finala. Abdulah Gegić je sin Ibrahima Gegića, a valjda smo svi Abrahamova, to jest Avramova, to jest Ibrahimova deca.

Na suprotnom kraju grada, u naselju Potok, nalazi se Jevrejsko groblje. I tamo treba odvesti Avrama Granta. To je groblje u koje više nikada neće biti ukopan nijedan Jevrejin pazarski. Jer Jevreja u Pazaru više nema. Godine 1941. svi su, osim jednoga, deportovani na Banjicu, i onde pobijeni.
U fudbalskom klubu Novi Pazar potpredsednik je Tarik Imamović, veliki pazarski igrač. On bi mogao ispričati kako je njegov ded, imam glavne pazarske džamije, između dva rata, išao svake subote u posetu rabinu pazarske sinagoge, da mu naloži vatru. Neka onaj novinar što je ono pitanje postavio Avramu, postavi i neko slično Tariku, neka se pozove na mene, pa će čuti čudesnu priču.
Eto, moglo bi se nešto lepo započeti s Partizanom u Novom Pazaru. Da se ja pitam, ja bih svakog trenera i svakog predsednika ili rukovodeće telo koje se zadovolji time što Partizan uvede u Ligu šampiona, odmah smenio. Zato što Partizanu cilj mora biti da osvoji Ligu šampiona. Mene uopšte ne uzbuđuje sedam zarez jedan miliona evra koje Partizan dobiva ulaskom u grupe Lige šampiona, mene zanima finale Lige šampiona. Kome je ovo apsurdno, neka mu je.
Nama je Dule Vujošević pokazao kako se to radi bez velikih novaca. Sve pomoću lopte! I to svake godine! A vaterpolo klub Partizan je u evropskim odnosima sirotinja, ali je prvak Evrope. Nema se, ali može se!

Nastavak na Sportski Žurnal...