Izvor: Sportski Žurnal, 13.Sep.2013, 08:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

IZ PERA DOAJENA: U strahu su velike oči

PIŠE: Danilo Šotra
(FOTO: D. Žarković)
Zahvaljujući izvanredno povoljnom razvoju situacije, već posle prvog kola druge faze takmičenja, naši košarkaši su ispunili skoro sve svoje, prilično niske, ambicije.
Na pola takmičenja, posle samo šest od 11 utakmica, zadovoljiti se učinjenim, svakako ne priliči reprezentaciji ovakvog renomea.
Izgubili smo sve kriterijume, ambicije su nam mnogo manje nego što su bivale ikada ranije! Kao da se strah >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << uvukao u kosti svih relevantnih faktora, od igrača, preko funkcionera, pa do svih ostalih posmatrača, naravno i većina novinara.
Izdvojio bih jedan karakterističan nadnaslov iz Žurnala uoči početka drugog dela takmičenja: „Dejan Bodiroga i Dragan Tarlać veruju da timskom igrom naši košarkaši mogu do četvrtfinala“.
Od dvojice nekadašnjih majstora, junaka mnogih bitaka, nikako nisam mogao da očekujem ovakve reči u trenutku kada je bilo jasno da jednostavno MORAMO u četvrtfinale.
Jer, imali smo u tom trenutku dve pobede, iz preostale tri utakmice bila nam je dovoljna samo jedna. A među rivalima i svetske velesile – Belgija i Ukrajina.
Zaboga miloga, pa zar takvi asovi koji se na parketu nisu plašili istinskih svetskih majstora, sada strepe od sopstven senke i ne smeju da kažu ono što svaki analfabeta dobro zna: Mnogo bolji smo od obe ove ekipe i već smo u četvrtfinalu. To ne bi značilo da potcenjuju rivale, već samo da veruju u naslednike i realno procenjuju situaciju.
Uostalom, kako se igra protiv autsajdera, mogli su naši košarkaši da nauče od ove sezone bledunjavih Hrvata. Naši susedi su slistili tu strahopoštovanja vrednu Finsku koja je doslovno isprašila Rusiju, Grčku i Tursku!
Još jedan deo izjave Bodiroge i Tarlaća ni malo mi se ne sviđa. Onaj o timskoj igri. Raznorazni mudraci sada nas uveravaju u važnost i neophodnost kolektivne igre! Nema šta, otkrivanje Amerike posle više od pola vekova! A ja naivan mislio da je košarka timska igra još od 1891, kada je Džejms Nejsmit na čudesan način spojio korpu i loptu.
Kako su u strahu velike oči najbolje pokazuju izveštaji posle meča protiv Belgije, kao i razne izjave u svim sredstvima informisanja.
Uglavnom se piše i govori kako su naši momci došli nadomak četvrtfinala. Odmah posle te utakmice, uzeo sam olovku, račun mi je u školi i na fakultetu prilično dobro išao. Nikako nisam mogao da izračunam kako bismo sa tri pobede, u tabeli sa šest učesnika, mogli da padnemo niže od četvrtog mesta!
Pomalo me raduje, ali istovremeno i zabrinjava što najzaslužniji za ovo što smo do sada ostvarili (nije malo), selektor Dušan Ivković, ima slične pravce razmišljanja kao ja.
Posebno me zaprepastio zaključak o taktičkoj nedisciplini naših reprezentativac. Ju i naopako, ako su ovako mladi nedisciplinovani i to na jednom velikom takmičenju, šta će biti kad malo poodrastu!?
Sviđa mi se još jedna Ivkovićeva izjava. Valjda je jedini, pred start druge faze takmičenja, jasno i glasno rekao: „Bolji smo od Belgije, ali…“ To „ali“ je mnogim devojkama sreću pokvarilo, neće valjda sprečiti Orlove da ostvare uspeh koji odgovara njihovom realnom kvalitetu. To je, po mom dubokom uverenju najmanje četvrto, peto mesto.
Na kraju, da objasnim jednu stvar. Vidim, neki čitaoci mi zameraju da sam preterao kada sam pre nekoliko dana napisao da su asovi sa ovih prostora imali šta da nauče i NBA bratiju. Prisetite se samo kakav su učinak preko Bare imali Divac, Kukoč, Stojaković, Dražen Petrović… pa i momci koji su 2002. u Indijanopolisu preslišali izuzetno kvalitetan Američki tim.
Da se dalje ne preganjamo, ubeđen sam da ne možete osporiti činjenicu da sada nemamo ni približno asove takvog kalibra, što je osnovni feler našeg basketa.
Zašto je to tako, mogle bi čitave knjige da se napišu. Uprošćeno, ja mislim da se, jednostavno, u našoj košarci ne radi tako kvalitetno kao decenijama ranije! Zašto?

Nastavak na Sportski Žurnal...