Izvor: Sportski Žurnal, 15.Sep.2011, 17:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

IZ PERA DOAJENA: Odbojkaške rode

Piše: Zoran Petrović
Svetom vlada jedan zakon. Tri su bazična sporta: atletika, plivanje i gimnastika. Tu dileme nema. U Srbiji malo vole da trče, ne uživaju u plivanju, o gimnastici nemaju pojma. Ta naša strana medalje je katastrofa. Na mogućoj svetskoj listi nalazimo se na samom dnu. To je prava istina.
Okrenemo li drugu stranu te iste pare, gle pravog čuda! Pogledamo u naš kolektivni sport – tu smo u samom vrhu. To je još veće čudo. Kako je moguće da kolektivni >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << sport zlata vredi, a ne volimo da trčimo, plivamo samo na godišnjem odmoru, o gimnastičkim spravama – pojma nemamo. Očigledno i bez bazičnih temelja, genijalnost nam je dokazana, rođeni smo i predodređeni samo za kolektiv i zajedništvo. To je naša superkvalitetna sportska sudbina. Tu ceo svet može samo da nam pozavidi.

Naš sport odbojka je nesumnjivo jedan od najkvalitetnijih. Prste su umešale i porodične veze. Podsetimo se da su odbojkaške rode prvo parkirale na dimnjake u selu Klek. Tu su ih dočekali kršni i snažni doseljenici iz Hercegovine. Brzo su izabrali svog „poglavicu“, a to je porodica Grbić. Genije je bio otac Miloš, prvi kapiten „plavih“ koji je doneo evropsku medalju. To selo se lako zarazilo odbojkom, bilo je šampion i velike Jugoslavije.
I tek je počeo veliki rasplet. Naslednici, sinovi Vladimir i Nikola, izrasli su u perjanice srpske odbojke. Bljesnuli su na evropskoj sceni, zavladali potom i na svetskoj i olimpijskoj. Grbići drže mnoge rekorde. Taj trio je za reprezentaciju odigrao blizu hiljadu utakmica! Osvojeno je toliko priznanja, medalja, pehara, tako da je kuća Grbića postala najveći muzej odbojke. I nije čudo što još živi ideja da Klek promeni ime u – Grbićevo.
Odjednom, odbojkaškim rodama kao da je dosadilo selo, pa su odletele malo južno – u Kraljevo, najveći srpski grad odbojke. Tu su počela da se rađaju braća novi reprezentativci. Prvo Veljko i Vlada Petković, obojica tehničari, do juče zajedno u reprezentaciji.

Zatim red stiže na Kovačeviće, u čistokrvnoj odbojkaškoj porodici. Prelepo je bilo videti u Beču kako stariji Nikola ustupa mesto deset godina mlađem Urošu, možda budućoj zvezdi. Tu je i odbojkaški genije Dejan Brđović. Igrao je sve, od tehničara preko primača do korektora. Izrodio je sina Aleksu, koji je već ovog leta osvojio šampionsku titulu sveta u kadetskoj konkurenciji. Tako će i Brđovići sigurno udvostručiti broj medalja i poput Grbića u Kleku otvoriti odbojkaški muzej, što Kraljevo i zaslužuje.
To nije kraj priče. Tu su i Mitići iz Velikog Gradišta, oca Miodraga, sin Mihajlo nasledio je na istom mestu visokog tehničara. I tu se porodične odbojkaške priče ne završavaju. Izvinjavamo se mnogima koji su „preskočeni“, a ima ih na desetine. Da krv nije voda potvrđuju i brakovi u odbojci, pa kada se spoji dupla doza, onda je budućnost najlepšeg sporta na svetu zagarantovana.
P. S. Prohujao je dan odmora. U Beču je počelo razigravanje za protivnika u četvrtfinalu gde smo za protivnika sačekali, kako je bilo i očekivano i realno, iskusne „trikolore“. Njihov meč sa Turskom nije bio lak. Otpisani protivnik iz naše grupe dobro je namučio Francusku. Ne samo u četiri odigrana seta, već i činjenice da je Turska u četvrtom vodila 7:1. Ipak, kvalitet je presudio, iskustvo Francuza u samom finišu, sprečio je svako iznenađenje a da smo u četvrtfinalu  reprizirali dvoboj sa Turskom, to bi sigurno bila senzacija Šampionata. Ali, Francuzima se to nije dogodilo. Nama je sada sve jasno, protivnika sjajno poznajemo i preostaje samo da našim momcima držimo palčeve.

Nastavak na Sportski Žurnal...