Izvor: Sportski Žurnal, 18.Sep.2011, 09:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

IZ PERA DOAJENA: Čudo u Beču

Piše: Zoran Petrović
Nepobediva Rusija pala je u veličanstvenom meču protiv, na papiru, velikog autsajdera. Ko se kladio na Srbiju, zaradio je milione. Ni Hičkok ne bi režirao tako veliki film, uz pesmu Dragane Mirković, koju su pratili i slušali najverniji navijači, srpski gastarbajteri. Drama je trajala od prvog do poslednjeg pobedonosnog poena, koji je doneo „juriš“ poraženih ka sudiji, a pravo da se osećaju oštećenim imaju mnogo više naši momci. >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal <<

Teško je opisati koji je set bio kvalitetniji, koji pojedinac bolji od koga, sve je to teklo u jednom dahu. Toliko uzbudljivo, neizvesno, toliko dugih poena, meč koji će sigurno biti proglašen najkvalitetnijim na ovom šampionatu. Veliki preokret u prvom setu bio je nagoveštaj iznenađenja. Završnica u jednom dahu, pošto smo smirili protivnički servis, sjajno ga primali, a realizacija poena i kontre sevali su sa svih strana.
Tada na scenu stupa ruska mašina. Razbili su nas servisom, dotukli blokom, a nijednog trenutka u našim redovima nije bilo ni znaka predaje. Preokret i vođstvo Rusije od 2:1 mnogima je najavljivao trijumf protivnika. Verovatno su se oni tako i osećali, ali Kolakovićevim momcima nije padalo na pamet da dignu ruke, o predaji nije bilo ni govora, to se videlo iz svakog poteza, i kada su gubili poene.

Preloman je bio četvrti set, njega su mogli da gledaju samo oni sa čeličnim živcima, jer se na parketu dešavalo čudo neviđeno. Finiš koji se pamti, gde su Rusi imali pet meč lopti, a Srbija je realizovala petu šansu za odlazak u taj brek. Sada je lako zaboraviti da su servisi leteli po autu, ali su i akteri leteli parketom. Nije se znalo šta je bilo lepše od lepšeg, što su aplauzi i pesma sa tribina najbolje potvrdili.
A taj brek – još jedno čudo. Rusi su, bilo je primetno, izgubili kontrolu, stigao je mali strah, dok su naši momci kao sokolovi krenuli u konačni „obračun“. Uz pomoć neverovatnog broja neviđenih poena, stigli su do neslućenog podviga, do finala Evropskog šampionata. Tu ih, iskreno rečeno, niko nije video. Ako je ovo bilo finale pre finala, pravo finale nas tek čeka. Italija je naša poslednja prepreka na putu do zlatnog trijumfa. „Azuri“ su održali lekciju Poljskoj, igrali sjajno, ali istina je samo jedna: da li ćemo se iz Beča vratiti nepobeđeni, to zavisi isključivo od nas. Teško je očekivati da se za 24 sata ponovi tako veličanstvena igra. Ipak, ako smo već prevazišli sva očekivanja, sigurno je da Ivan Miljković sa drugovima ovu šansu ne može prokockati. Ako nismo do sada verovali da nas čeka finale, onda smo sada sigurni.

Najveću počast je izrekao legenda Vladimir Grbić, koji je u beogradskom studiju bio stručni konsultant. U jednoj rečenici je sve rekao: „Ceo peti set sam gledao stojeći, to je znak mog oduševljenja i priznanja. To oduševljenje se pamti za ceo život. Ako bude zlata, eto i novog dočeka.“
Velikim trijumfom podarena je rođendanska čestitka mladom Mitiću, kao i predsedniku našeg saveza Boričiću, koji je na kongresu CEV stigao do fotelje prvog potpredsednika, a dogodine će sigurno biti prvi čovek Evrope. Baš kao što i Srbija danas očekuje da se u Beču na najvišem jarbolu zaviori srpska trobojka i zapeva himna „Bože pravde“.

Nastavak na Sportski Žurnal...