Izvor: Blic, 27.Jan.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I košarkaši su potrošna roba
I košarkaši su potrošna roba
Dvodnevni boravak u Madridu, lomatanje po aerodromima, često s letovima sa presedanjima, pa u autobus za Sarajevo... Posle nove avanture i iscrpljujućih 450 kilometara u oba pravca, povratak u bazu sa svega često i dva dana prostora za trening i nova uigravanja. Situacija, dobro poznata svim učesnicima Jadranske lige koji se pritom takmiče u Evroligi i Jadranskoj ligi.
Koliko zgusnuti kalendar takmičenja utiče na igrače za 'Blic' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << govore košarkaški stručnjaci iz Srbije i Hrvatske. Milovan Stepandić:
- Kao prvo, Jadranska liga je unakazila našu košarku. Česta putovanja stvaraju problem nedovoljnog broja treninga. Putovanja u ovom regionalnom takmičenju su izuzetno naporna jer se do mnogih mesta često ide autobusima. Lakše je stići do evropskih prestonica avionom, nego doći do tamo nekog Širokog Brijega ili Šibenika, Sarajeva... Opet, manjak treninga i pripreme za utakmice u ritmu sreda-nedelja-sreda dovode do čestih povređivanja. Ukoliko dođe i do krize rezultata kako trener može da pojača rad kada su igrači iscrpljeni i nemaju dovoljno vremena za odmor. Zbog svega mnogi naši talenti, poput Bogdanovića i Koljevića, nisu uspeli da naprave bitniji pomaka u svojoj igri, a povrede su omele Jeretina i Perovića da sazru kao nosioci igre Crvene zvezde i Partizana. Zato smatram da je Hemofarm napravio najbolji potez dovođenjem iskusnijih košarkaša kojima nije toliko potreban individualni trening kao sa mlađima. Dražen Anzulović, trener zagrebačke Cibone:
- I igrači su potrošna roba i zbog prenatrpanog kalendara takmičenja njihov vek trajanje se znatno smanjuje, a to se pokazuje već na sredini sezone. Zato, sve više košarkaši u izboru kluba traže ekipe koje nisu toliko angažovane u raznim takmičenjima, što nije slučaj sa učesnicima Jadranske lige. Nedostatak dovoljnog broja treninga najbolje osećaju mladi koji nemaju dovoljnu minutažu na utakmicama i samo ekstra talenti mogu brzo da se snađu u seniorskoj konkurenciji. Svi ostali stižu kao poluproizvodi. Potencijal je samo preduslov da neko dostigne vrhunski nivo. Uvek sam za to da je baš trening najbolja priprema za utakmicu, a ne toliko analiza rivala putem video kaseta. Da jedan mladi igrač postane zaista veliki moguće je samo u manjim klubovima. Takvu mogućnost imao sam trenirajući Zagreb, kome rezultat nije bio u prvom planu. U Ciboni je tako nešto nemoguće. Ipak, ključni problem evropske košarke, a Hrvatske posebno je taj što se ne radi dovoljno kvalitetno u mlađim kategorijama. Marko Tomas i Roko Leni Ukić su primeri kako igrači iz klubova sa manjim ambicijama brže dolaze do izražaja.
D. J. Bužić
